Mojih 20 godina i sva moja deca

godišnjicaNeki dani bi trebalo da budu posebni. Barem malo svečaniji.

Pre 20 godina sam prvi put ušla, kao profesor u Karlovačku gimnaziju. Bio je ponedeljak, poslepodnevna smena, prvo odeljeljenje u koje sam ušla bilo je I2. Malo odeljenje, mala grupa. Moj kolega Nenad me je kavaljerski uveo u učionicu broj 2, predstavio učenicima i tako je počelo. Marko M. koji me je prvih nekoliko časova tiho bojkotovao, postao je čuvar reda na mojim časovima. Neću zaboraviti tu prvu generaciju. Neverovatna prva godina. Nekoliko jezički najtalentovanijih učenika jesu baš iz te generacije. Nekoliko najdražih prijatelja takođe.

Za ovih dvadeset godina mnogo se toga desilo na privatnom planu. Posao na zameni, stalan posao, bombardovanje, odluka da se odselim u podstanare, udaja, udovištvo, serija teških trenutaka, odluka o hraniteljstvu, odluka o nekim usavršavanjima, blagoslov nove ljubavi, moja floriterapija, moji blogovi, odluke, opet seobe – mnogo toga se za tih dvadest godina desilo, i mnogo toga nisam ni navela – ali jedna stvar je ostala konstanta – a to su deca. Za ovo vreme desile su se ogromne promene u tehnološkom razvoju – od dece koja nisu ni razmišljala o tehnologiji kao trećoj ruci, dođosmo do generacije koja bez tehničkih pomagala ne može da zamisli ni trenutak. Ali u suštini deca su ostala moja mirna luka i pokretači.

Ne, neću da pričam bajke. Nisam ni ja svakom bila idealna niti sam uvek i u svakoj situaciji imala rešenje za sve, ali ono što bi me, ma kakav dan bio, uvek umirilo, bio bi pogleda na njihova  lica. Neki su verovatno zaboravili kako se zovem i da sam im predavala (što je potpuno normalno jer ni ja se ne sećam svakog lica i svakog imena). Ali ono što me je obogatilo jesu oni koji su nakon školske klupe vremenom postali moji prijatelji. Onako istinski.

Mislila sam, ne znam ni sama zašto, da će ovaj dan biti poseban. Nešto poput malog slavlja. Ako mi je za utehu, vetar nije tako jako duvao i kiša je prestala. Srela sam jedno od svoje drage dece, sada iskrenog prijatelja, dok sam čekala autobus za Novi Sad. Htela sam da kažem na času svojim đacima, ali nije bio trenutak. Oni su živeli svoj trenutak – i mojih 20 godina je tako daleko od njihovih veselih 16. Rekla sam Siniši. Podsetila kolegu Nenada. Šapnula na izlasku nešto poput čestitke.

Pomislila na moju dragu Mirku i Vuleta koji se rodio te godine i čije je rođenje i bilo povod za moj dolazak tamo. Pomislila sam kako se ovaj dan više nikada neće ponoviti. I kako sve što se danas dešavalo i nije u slavljeničkom duhu, ali meni je bitno da makar ostane zapis o ovom danu.

Setila sam se mnogih dragih lica.
Setila sam se mnogih divnih događaja.

Setila sam se svojih odeljenja i starešinstva.

Setila sam se mojih godina u „Branku“.

Setila sam se, setila sam se – jednog divnog odeljenja koje mi je kad sam uzela malo duže bolovanje zbog smrtnog slučaja, pokušala da objasnim što me nije bilo – a oni mi rekoše – pa samo je trebalo da uđete u učionicu a mi bismo vam donosili i odnosili dnevnik i sve što vam treba – da smo znali…

Setila sam se i knjige koju još uvek nismo izdali.

Setila sam se da je danas 6. mart, 2015.

Setila sam se jednog ponedeljka 6. marta 1995.

Priča bi trebalo da počne – bilo je to jednog dana u onom veku..

Pesma ima šmek… Sećanja se bude…

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (24)

  1. Čestitam. :)
    Sigurna sam da su sva tvoja deca srećna što su te imala za profesora…kao i da si ti srećna sa njima sve te godine…
    Divan tekst

  2. Čestitam i ja. I na radnom jubileju i na svim iskustvima koja si stekla za ovih 20 godina. Možda nisu sva lepa, ali su sigurno dobre lekcije. I što moraš da slaviš jubilej-za inat proslavi 21 godinu svog rada!

    1. :) draga Skit, ja mnogo volim proslave, slavlja, rođendane, tako da ću s radošću i taj proslaviti! Hvala na podršci. Samo mi je nekako bilo važno da to obeležim – i izabrala sam pravo i divno društvo! :)

  3. I zaista, bilo je to jednog prolećnog dana u onom veku… :) Na tebi svojstven način probudila si neka u meni zatomljena (o)sećanja: važna, lepa, otrežnjujuća… :D

  4. Raduje me tvoj jubilej. Kad radiš s ljubavlju, godine lete,a koliko događaja prohiji,setiimo se samo po nekad kad se osvrnemo unazad. Čestitam jubilej i želim radostan svaki naredni dan.

  5. У духу овог великог јубилеја… знај да сам поносна што сам твоје дете :)))))

  6. Sve čestitke! I na jubileju, i na tekstu! U 20 godina stane jedan čitav život, a pravo je bogatstvo kada imamo čega da se sećamo.

    1. O, da. To je ono o čemu već neko vreme pričamo – svaki dan ispuniti poput teglice da kad se osvrnemo vidimo šta smo to sejali svih ovih godina :)

  7. Verujem da isto tako kako se ti sećaš, na svoj način, ta tvoja deca sve to pamte na neki svoj način, a u svemu tome je lepo sećati se svega tog sa toliko topline koliko si nam ti dočarala ovim redovima. Živa ti bila i dalje za neku novu, drugu decu, draga moja Meri :)

  8. Ovooooooliki zagrljaj i još veće čestitke povodom ovog, ne baš tako malog jubileja. Sreća tvoja pa si profesor u školi koju ne može baš svako da pohađa i sreća njihova pa imaju tebe.

    1. Znaš to je neka vrsta uzajamne sreće. Mi bez njih ne bismo bili takvi tamo… niti bi oni bez nas postali takvi, kakvi god da jesu, naši su!

  9. Ponekad pomislim, a da sećanja nema, šta bi bilo od nas? Možda neki tajkun koji ne želi da se seti svojih početaka, ili nešto slično. Divan ti je tekst i sjajna su ti sećanja. I neka ih ima. I srećan ti jubilej. :)

    1. Hvala ti, mnogo, mnogo od srca. :) Prošlo je toliko divne dece, danas divnih mladih ljudi da ne bih mogla ni da u cugu sve nabrojim… I onda imaš čega i da se setiš. A to su i spomenici da smo postojali i da smo nekad nešto i učinili…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.