Neki dani bi trebalo da budu posebni. Barem malo svečaniji.
Pre 20 godina sam prvi put ušla, kao profesor u Karlovačku gimnaziju. Bio je ponedeljak, poslepodnevna smena, prvo odeljeljenje u koje sam ušla bilo je I2. Malo odeljenje, mala grupa. Moj kolega Nenad me je kavaljerski uveo u učionicu broj 2, predstavio učenicima i tako je počelo. Marko M. koji me je prvih nekoliko časova tiho bojkotovao, postao je čuvar reda na mojim časovima. Neću zaboraviti tu prvu generaciju. Neverovatna prva godina. Nekoliko jezički najtalentovanijih učenika jesu baš iz te generacije. Nekoliko najdražih prijatelja takođe.
Za ovih dvadeset godina mnogo se toga desilo na privatnom planu. Posao na zameni, stalan posao, bombardovanje, odluka da se odselim u podstanare, udaja, udovištvo, serija teških trenutaka, odluka o hraniteljstvu, odluka o nekim usavršavanjima, blagoslov nove ljubavi, moja floriterapija, moji blogovi, odluke, opet seobe – mnogo toga se za tih dvadest godina desilo, i mnogo toga nisam ni navela – ali jedna stvar je ostala konstanta – a to su deca. Za ovo vreme desile su se ogromne promene u tehnološkom razvoju – od dece koja nisu ni razmišljala o tehnologiji kao trećoj ruci, dođosmo do generacije koja bez tehničkih pomagala ne može da zamisli ni trenutak. Ali u suštini deca su ostala moja mirna luka i pokretači.
Ne, neću da pričam bajke. Nisam ni ja svakom bila idealna niti sam uvek i u svakoj situaciji imala rešenje za sve, ali ono što bi me, ma kakav dan bio, uvek umirilo, bio bi pogleda na njihova lica. Neki su verovatno zaboravili kako se zovem i da sam im predavala (što je potpuno normalno jer ni ja se ne sećam svakog lica i svakog imena). Ali ono što me je obogatilo jesu oni koji su nakon školske klupe vremenom postali moji prijatelji. Onako istinski.
Mislila sam, ne znam ni sama zašto, da će ovaj dan biti poseban. Nešto poput malog slavlja. Ako mi je za utehu, vetar nije tako jako duvao i kiša je prestala. Srela sam jedno od svoje drage dece, sada iskrenog prijatelja, dok sam čekala autobus za Novi Sad. Htela sam da kažem na času svojim đacima, ali nije bio trenutak. Oni su živeli svoj trenutak – i mojih 20 godina je tako daleko od njihovih veselih 16. Rekla sam Siniši. Podsetila kolegu Nenada. Šapnula na izlasku nešto poput čestitke.
Pomislila na moju dragu Mirku i Vuleta koji se rodio te godine i čije je rođenje i bilo povod za moj dolazak tamo. Pomislila sam kako se ovaj dan više nikada neće ponoviti. I kako sve što se danas dešavalo i nije u slavljeničkom duhu, ali meni je bitno da makar ostane zapis o ovom danu.
Setila sam se mnogih dragih lica.
Setila sam se mnogih divnih događaja.
Setila sam se svojih odeljenja i starešinstva.
Setila sam se mojih godina u „Branku“.
Setila sam se, setila sam se – jednog divnog odeljenja koje mi je kad sam uzela malo duže bolovanje zbog smrtnog slučaja, pokušala da objasnim što me nije bilo – a oni mi rekoše – pa samo je trebalo da uđete u učionicu a mi bismo vam donosili i odnosili dnevnik i sve što vam treba – da smo znali…
Setila sam se i knjige koju još uvek nismo izdali.
Setila sam se da je danas 6. mart, 2015.
Setila sam se jednog ponedeljka 6. marta 1995.
Priča bi trebalo da počne – bilo je to jednog dana u onom veku..
Pesma ima šmek… Sećanja se bude…
0
Leave a Reply