GDE BAŠ ONU NAJSKUPLJU

Gde baš onu najskuplju? 

„O mladosti“ – prvo zavapi Arsen Dedić. Preuzeše je i tamburaši, ali najskuplja je u odradi Dušana Prelevića. 

https://www.youtube.com/watch?v=0L37Rr1Eobo

Kad nas detinjstvo napusti ne žalimo – jer trčimo ka mladosti, čarobnoj, u kojoj možemo sve, jer mi smo cvet koji se širom otvorio i spreman je u sebe da primi sve što nam je život namenio. Lepo i manje lepo ali lako podnošljivo jer u nama je snaga, radost, pred nama su putevi. Mi stvaramo dom, porodicu, zarađujemo, putujemo, možemo baš sve. Jer, mladost je stvorena da stvori.

Šta kad nam mladost pojede vreme

Šta da radi mlad čovek koji procveta, otvori svoju čašu za sve one radosti koje život treba da mu natoči, i tada shvati da ga izvori bojkotuju. Šta sa onim koji shvati da je nekim brzopletim, nepromišljenim, principijelnim odlukama sam sebi uskratio ono što je već klizilo u njegovu čašu?

I, šta kad ti mladost pojedu okolnosti koje nikako nisi birao? Kad jednog dana podvučeš crtu – i jedino što ti preostaje da zavapiš kao Arsen i mnogi posle njega?

Osuđenici na život

Kažu da čoveku pred smrt u 60 sekundi prođe čitav njegov život. 

Da li osuđeniku na život može čitav dotadašnji život da prođe za 24 sata pred očima? 

Pokušajte da zamislite ta 24 sata kao niz trenutaka u kojima s jedne strane imate mnogo početaka, šansi, prilika – dobrih ili loših, nebitno, ali ih imate, imate ljude, ljubavi, roditelje, prijatelje, ljubavi – i od jednog svitanja do drugog treba da se presaberete – u kakav će se to plod pretvoriti cvet vaše mladosti? Šta će to roditi cvet koji je mladost izrodila? Jesam li iskoristio šta mi je dato ili sam negde ofulao? Jesam li se napio s izvora pa mi sada ovo sazrevanje neće pasti teško… Da li sam…

Bdenje

Probdijete dan i noć, ili noć i dan. Osetite svaki minut kako otkucava u vašoj glavi – osetite svaki kamičak koji vas je ikada zažuljao, ali se ogrejete i na svakom toplom zraku sunca koji je ikada na vašu stranu ulice pao. Padate i penjete se. Modrice i medalje. Suze i osmesi. Topao hleb iz majčine ruke i tvrda kora hleba na nekoj pustoj zemlji. 

I sve to uklopljeno, bez praznog hoda. Svaki, pa i najmanji detalj na koji ste u prvom delu dana pomislili – u drugom se sasvim lepo uklopi i nađe svoje mesto. Pročišćeno od suvišnih detalja, od banalnosti svakodnevice, od bespotrebnih opisa – priča koju može da ispriča samo istinsko preispitivanje i spremnost da se na kraju prihvati istina. Ogoljena i neočekivana. Trenutak kada čovek postaje svestan sebe i onog što mu budućnost nudi. Kada se cvet osuši, a svetu se predstavi zreo plod. A šta je u njega zatvoreno – med ili gorčina to zna samo onaj ko je uspeo da izdrži svaki minut i da otrpi svako sećanje i lepo jer prolazi i teško jer još jednom mora da ga prođe.

Svako od nas jednom mora da prekorači neke pragove, da se pogleda u ogledalo, da odgovori sebi na neka pitanja – i da iz svega toga izađe ako ne drugačiji, a ono bliži ličnoj istini. 

Ovako sam ja doživela „Bdenje“ Dejana Zlatića. 

Volela bih da čujem vaše utiske i promišljanja na ovu temu. 

Ako je niste pročitali, topla preporuka. Iskrena muška priča čvrste strukture – koja otvara mnoga pitanja, i daje moguće odgovore. 

I na kraju, moja asocija na ovu knjigu će biti pesma s početka. Ona najskuplja.