IMA LI PRAVDE ZA PROSVETARA

DOŽIVOTNA ZABRANA RADA

Jedan prosvetni radnik je ostao bez licence – DOŽIVOTNO jer je, navodno udario dete knjigom. On kaže da je bacio knjigu na sto između dvoje đaka koji su dremali. Jedan čovek koji se bavio vaspitanjem, obrazovanjem, čuvanjem tuđe dece. Školski odbor je bio na njegovoj strani, učenici, roditelji – ali on je ipak ostao bez posla, ali što je još gore bez licence – bez koje ne može nikad više ni u jednoj prosvetnoj ustanovi da se zaposli.

Pre nekog vremena lekari i vlasnica privatne klinike na kojoj je umrla  devojka  od 19 godina zbog sepse – oslobođeni su optužbe. Dugačko i komplikovano objašnjenje, ali ispada da njihovo nečinjenje ipak nije uzrokovalo smrt. Prvobitnom odlukom suda bili su osuđeni na zatvorsku kaznu i na ograničenu zabranu rada. 

PRIVREMENA ZABRANA RADA

Možeš da budeš optužen za ubistvo, da završiš u zatvoru, i da ti na neko vreme oduzmu dozvolu za rad.

Mogu da te optuže za nešto u prosveti (hajde da samo na tren zamislimo da je i udario to dete) i bez završenog suđenja ostaćeš bez posla i zauvek bez licence.

Ubistvo, pljačka, krađa, prevara, provenera – kažu treba dati drugu šansu. Čovek se popravi. Zato postoje zatvori, kazne, terapije, razgovori s psiholozima, psihijatrima…

Dobro. 

IMA LI PROSVETNI RADNIK PRAVO NA DRUGU ŠANSU

Ali nema druge šanse za prosvetne radnike. Oni koji svaki dan staju pred decu, uče ih, vaspitavaju, animiraju, prave ljude od njih. I, onda bez dokaza reč na reč – dobiju otkaz.

I opet se vraćam u onu bolnicu – postoji dokaz, na žalost jedne devojke više nema. Ali, slučaj je zastareo i desilo se nečinjenje. I oni su na slobodi. Istekla im i je zabrana  rada – i ako požele oni će opet u operacionu salu. I vlasnica će opet imati kliniku. Neće se zvati verovatno“Decedra“, da ne budi bolne uspomene, ali oni imaju puno pravo da ponovo rade.

KO VERUJE U ČOVEKA

Jedan prosvetni radnik se sam bori protiv sistema – a iza njega i uz njega su spremni da stanu i učenici i Sindikat – jer veruju u njegovu nevinost – i veruju da će neko još da poveruje u čoveka i ljudskost i da će mu dozvoliti da radi. 

U pravu nema pravde, reče mi jednom jedan inspektor kad sam ga pitala – kako mogu da se dešavaju očigledne nepravde. A, ima li pravde za malog čoveka – prosvetnog radnika?

ŠTA ĆETE ODGOVORITI DECI AKO VAS BUDU PITALA

I, da me sada neko dete pita – šta mislim – šta da bude – hirurg ili nastavnik – da li bi ispravan odgovor bio hirurg – manje je stresno? 

Nisam ni sudija ni kadija. Nikog od aktera ne poznajem – samo sam danima u dilemi. 

Da li to znači da je bolje da pustimo decu da spavaju na času, da ne paze, da smetaju drugoj deci da prate nastavu, da na kraju i šamaraju svoje nastavnike – a nastavnici bolje da ćute jer će učeniku biti dovoljno da kaže da je udaren knjigom i nastavnik ostaje bez licence. Učenik ako udari nastavnika – biće izbačen iz škole, ili će se sam ispisati – ali pravo na školovanje mu neće biti oduzeto. On će školu završiti. 

U pravu samo nema pravde za prosvetnog radnika. Ili grešim? I zašto me ovo sve podseti na sudbinu divnog profesora iz „Društva mrtvih pesnika“?