IMA LI PRAVDE ZA PROSVETARA

DOŽIVOTNA ZABRANA RADA

Jedan prosvetni radnik je ostao bez licence – DOŽIVOTNO jer je, navodno udario dete knjigom. On kaže da je bacio knjigu na sto između dvoje đaka koji su dremali. Jedan čovek koji se bavio vaspitanjem, obrazovanjem, čuvanjem tuđe dece. Školski odbor je bio na njegovoj strani, učenici, roditelji – ali on je ipak ostao bez posla, ali što je još gore bez licence – bez koje ne može nikad više ni u jednoj prosvetnoj ustanovi da se zaposli.

Pre nekog vremena lekari i vlasnica privatne klinike na kojoj je umrla  devojka  od 19 godina zbog sepse – oslobođeni su optužbe. Dugačko i komplikovano objašnjenje, ali ispada da njihovo nečinjenje ipak nije uzrokovalo smrt. Prvobitnom odlukom suda bili su osuđeni na zatvorsku kaznu i na ograničenu zabranu rada

PRIVREMENA ZABRANA RADA

Možeš da budeš optužen za ubistvo, da završiš u zatvoru, i da ti na neko vreme oduzmu dozvolu za rad.

Mogu da te optuže za nešto u prosveti (hajde da samo na tren zamislimo da je i udario to dete) i bez završenog suđenja ostaćeš bez posla i zauvek bez licence.

Ubistvo, pljačka, krađa, prevara, provenera – kažu treba dati drugu šansu. Čovek se popravi. Zato postoje zatvori, kazne, terapije, razgovori s psiholozima, psihijatrima…

Dobro. 

IMA LI PROSVETNI RADNIK PRAVO NA DRUGU ŠANSU

Ali nema druge šanse za prosvetne radnike. Oni koji svaki dan staju pred decu, uče ih, vaspitavaju, animiraju, prave ljude od njih. I, onda bez dokaza reč na reč – dobiju otkaz.

I opet se vraćam u onu bolnicu – postoji dokaz, na žalost jedne devojke više nema. Ali, slučaj je zastareo i desilo se nečinjenje. I oni su na slobodi. Istekla im i je zabrana  rada – i ako požele oni će opet u operacionu salu. I vlasnica će opet imati kliniku. Neće se zvati verovatno“Decedra“, da ne budi bolne uspomene, ali oni imaju puno pravo da ponovo rade.

KO VERUJE U ČOVEKA

Jedan prosvetni radnik se sam bori protiv sistema – a iza njega i uz njega su spremni da stanu i učenici i Sindikat – jer veruju u njegovu nevinost – i veruju da će neko još da poveruje u čoveka i ljudskost i da će mu dozvoliti da radi. 

U pravu nema pravde, reče mi jednom jedan inspektor kad sam ga pitala – kako mogu da se dešavaju očigledne nepravde. A, ima li pravde za malog čoveka – prosvetnog radnika?

ŠTA ĆETE ODGOVORITI DECI AKO VAS BUDU PITALA

I, da me sada neko dete pita – šta mislim – šta da bude – hirurg ili nastavnik – da li bi ispravan odgovor bio hirurg – manje je stresno? 

Nisam ni sudija ni kadija. Nikog od aktera ne poznajem – samo sam danima u dilemi. 

Da li to znači da je bolje da pustimo decu da spavaju na času, da ne paze, da smetaju drugoj deci da prate nastavu, da na kraju i šamaraju svoje nastavnike – a nastavnici bolje da ćute jer će učeniku biti dovoljno da kaže da je udaren knjigom i nastavnik ostaje bez licence. Učenik ako udari nastavnika – biće izbačen iz škole, ili će se sam ispisati – ali pravo na školovanje mu neće biti oduzeto. On će školu završiti. 

U pravu samo nema pravde za prosvetnog radnika. Ili grešim? I zašto me ovo sve podseti na sudbinu divnog profesora iz „Društva mrtvih pesnika“? 

573d02db379b61ce071aed27eb6ab50b
Dead Poets Society

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (18)

  1. Sistem iščašenih vrednosti. Nisam baš iz priče o teoriji zavere, ali mi se ponekad čini da nego na naše tle baca samo zatrovano seme. Da se zatremo sami.

    1. Jedna moja prijateljica je upravo to rekla – kaže mi mora da smo začarani kad dozvoljavamo da nam se sve ovo dešava.

  2. Meni, mami koja je završila školu u potpuno drugačijem školskom okruženju od današnjeg, ovo je neverovatno, sramno i ponižavajuće. Inače, uvek imam taj doživljaj opšte sramote, kao da sam i ja deo te prljave igre, i baš zato stalno radim sa svojom decom na tome da se učiteljica i nastavnici moraju slušati i poštovati. Srednja škola je uvek pokazatelj učinjenog, i verujem da neću doživeti neprijatnosti kao roditelj, jer stvarno ne znam kako bih se u tom slučaju ponela prema svom detetu…

    1. Jelena, upravo je ovde ključ. Saradnja škole i roditelja je osnova svega. Dete koje je određeno vreme u školi, a drugi deo pod nazdorom roditelja, i kad bi da malo skrene, bude vraćeno na dobar put. I mene je sramota – svaki put, ljudski kad čujem da je neko od nastavnka nešto loše uradio, kao i kad pročitam neki dečiji skandal – jer… to opet govori da sistem negde pada…

  3. Nemam reči! Sve to ljudi čine, ljudi koji nam se čedto osmehuju, koje srećemo svakodnevno.
    Srećom, verujem da je ono dobro jače.

    1. Nemam reči ni ja. Kako ti tumačiš to da nekom oduzmu licencu bez završenog suđenja? I ima li nade da se nešto menja u takvom nakaradnom zakonu gde nastavnik gubi posao i licencu a ostali mogu da rade šta god hoće i još ispadnu junaci?

  4. dezavuisati. obezvrediti to je suština. nas je najviše i najobrazovanija smo branša sa najmanjim platama. a tako treba da ostane. bravo za tekst.

    1. Tako i ja nešto razmišljam. Ali to što smo najbrojniji bi trebalod a bude naša snaga a ne da budemo večita vreća za istresanje nečijeg besa i treniranje strogoće. Hvala ti!

  5. Tužna sam što je čovek ostao bez posla. I to na kakav način.
    Da ne bih ostavljala duži komentar, pisaću o ovome..moram, osećam potrebu.

  6. Strašno je ovo što se dogodilo profesoru srpskog jezika. Nisam upoznata da li u nadležnom Ministarstvu postoje neki Pravilnici, podzakonska akta koja regulišu pitanje oduzimanja licence.
    Profesor NIJE istukao tu decu, nije silovao neku devojčicu, nije počinio neki krivični prekršaj pa da mu zbog toga bude oduzeta licenca.
    Uh Meri, moraću da napišem nešto duže o ovoj temi..neću da uzurpiram tvoj blog i komentar.

  7. U pravu si. I to jeste strašna nepravda. Stalno pričam da bi prosvetarima trebalo vratiti vaspitnu ulogu. Mislim da im je po mnogo čemu oduzeta. Sve na konto tih prava učenika.Stvorila se neravnoteža-

    1. Tačno, treba škola da bude mesto za vaspitni rad. Treba, naravno da se vodi računa i ko radi u školama, ali ne sme prosvetni radnik da bude svačija meta. Onda se dobri i čestiti povlače, i tada dolaze oni zbog kojih se često provlačimo kroz štampu. Hvala ti!

  8. Nažalost, ali u pravu si. Jučer sam baš o toj temi pričala s kolegicom (istina ne o školi, nego vrtiću), drugačije nije ni ovdje kod nas.

    Postati učiteljica je bio godinama moj san, sve dok nisam završila studij i počela raditi. Razočaranje je jednostavno bilo preveliko. Najmanje je tu bilo rada s uživanjem i odgoja djece, a previše ružnih iskustava.

    Iako sam rekla „ne“ zanimanju iz snova, i dalje imam veliko poštovanje prema učiteljima svoje djece i svim prosvjetnim radnicima. Ponekad mislim da ne bi bilo loše pozvati roditelje da prisustvuju samo jednom satu i promatraju što sve učitelji moraju čuti i s čime se moraju boriti.

    1. a se ubeđuješ s roditeljem šta je dobro za njegovo dete. Ti „nadzorni“ časovi uvek ispadnu kako ne treba. Nastavnik baš tada najbolje predaje, dete je baš tada jako dobro… No, problem je veliki baš to o čemu i govoriš – nama tek stiže novi papirni namet – ocene, standardi, nivoi, papiri, papiri… i ko u tome bude dobar biće tu gde jeste… a ko sa papirima ne može da se izbori… ići će radi nešto drugo. Tako se lako oteraju kvalitetni…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.