Sunčana subota. Drugi dan proleća, ali kao da je prvi jer je samo koji minut pre ponoći stiglo na našu stranu sveta. Imali smo sasvim druge planove za današnji dan, ali nam je stigao poziv kojem nismo mogli odoleti – Željko-Zrenjanin-Parni valjak.
Tačno u podne. Zrenjanin. Pun gradski trg. Bina exitovska. Na binu izlaze momci, koji gruvaju rok. Prva asocijacija na Parni valjak jeste pop muzika. Ali malo starije generacije se sećaju da su ovi večiti dečaci počeli žestoko. Njihove rok pesme ni dan-danas nisu izgubile na svojoj žestini, naprotiv, u malo modernizovanom aranžmanu, uz poigravanje sa tradicionalnim muzičkim žanrovima, uz čiste i upečatljive solo deonice danas smo se u Zrenjaninu podsetili na onaj osećaj kad bubanj udara u visini srca, kad vam uho zagolica izvajan gitarski zvuk, kad odjekne do savršenstva precizan vokal. Naravno praćen isto tako preciznim zvukom gitare, basa, bubnja i klavijatura.
Parni valjak jeste vrlo bitna grupa u mom muzičkom formiranju. Prva kaseta koju sam kupila bila je upravo valjkova. Često su gostovali u Novom Sadu i ne znam da li smo moja Maja i ja propustile i jedan njihov koncert. Izlazak svakog albuma za nas je bio poseban doživljaj.
Kako bi rekao Arsen u Ne daj se Ines – Meni je ipak najdraži početak – i meni su njihove pesme iz prve faze mnogo draže, a danas su momci bili posebno inspirisani da baš njih sviraju.
Slušam ih danas, slušam, ali neću danas da podelim sa vama svoja razmišljanja ni o gorenavedenoj pesmi, ni o Nedi, ni još nekim pesmama. Možda nikad ni neću napisati tekst koji bi razvejao magiju večitih dečaka. Dok peva, mislim da Akija i danas boli to što se mijenja i što misli da ga to boli, mislim da se stvarno boji odrasti i kad kaže ja nisam kao ti – on stvarno nije kao oni iz njegove generacije koji danas nisu ni pomislili da dođu na koncert u ovo divno prolećno podne.
Mislim da Husova gitara zbilja plače dok jesen caruje – i dok kroz snove prolaze čempresi. Zatvorila sam oči na trenutak i zvučalo je – onako kako gitara i treba da zvuči u tužnoj pesmi. Kako solo i treba da se izvede – zrelo, ali sa toliko energije da sam u jednom trenu osetila suze u očima. Ličio je danas, s onim šeširom i ešarpom vezanom oko nje na jednog od dečaka iz družine Petra Pana.
Znate li da Aki ove godine puni 60 godina. Hus je u januaru napunio 61.
A kad su krenuli sa Lutkom za bal ja sam opet bila devojčica – a oni veliki momci uz koje smo plesali i pre dvadeset i kusur godina, a nešto mislim – plesaćemo i za dvadeset i nešto. Jer magija ne prestaje ako veruješ u nju, jer Petar Pan i družina ne stare, a kad gledate stvari očima Akija i Husa, sve je moguće – pa pomislim da stvarno mijenjam se i vreme je za promene i da je vrijeme na mojoj i našoj strani. Šta reći, neke su stvari kao staro vino s godinama sve bolje, neke stvari su samo još više približene savršenstvu, sve pesme su i iz ovog ugla njima potpuno primerene i osećaj je isti kao i kad sam imala 16… 17… sve je skoro nepromenjeno, osim jedog pozivnog…
Za kraj… još samo malo vatre iz iskri što su ostale – da zaustave vreme…
0
Leave a Reply