– Mogle bismo popiti kafu?
– Mogle bismo. Kad?
– Hajde u ponedeljak.
I krenuh na kafu kod jedne do danas virtuelne prijateljice. Rekla mi je gde živi. Uđoh u dvorište, reče, poslednji ulaz – na kraju levo i desno po jedan stan. Pomislih – pisala je o bojama i čarobnoj verandi. To mora biti ovo desno. Mala ograda, drvena. Kaže – uspela si da je otvoriš? Rekoh – onome kome treba vrata se otvore. Smešak. Poljubac u obraz. Preda mnom onakva kakvom sam je i zamišljala (lažem malo, pesnička sloboda, videla sam je jednom u apoteci na Bulevaru, no dok sam shvatila da je ona, Pepeljuga je otišla). Slagaću vas za boju haljine – crna ili teget (ona će već dopisati). Bela ešarpa oko ramena.
Uvela me je u svoje carstvo, okupano bojama proleća. Dominiraju zeleno i narandžasto. A opet je sve tako svedeno i mirno. U tom miru provedoh dva sata sa jednom pravom damom, sada prijateljicom iz realnog sveta. Da li bi se ovo moglo nazvati bloger u gostima? Da li sam u ovom slučaju ja bila ta koja gostuje, a svoju impresiju delim ovde sa vama? Nisam sigurna, jedino znam da sam danas upoznala Snežanu Medan.
Hvala na toplom gostoprimstvu. Ovo je tek početak…
Napuštam njen dom. Još jedan pogled na verandu, zamišljam sliku sunca i miris prve jutarnje kafe na lepom karlovačkom suncu. Zamišljam svežinu vazduha, tu, na obroncima Fruške, zamišljam miris svežeg kuglofa i oni ušuškani vikendi o kojima sam pisala pre nekoliko nedelja ovde dobijaju još dublji smisao.
Zamišljam neku našu kućicu. Miriše zemlja ujutro, miriše trava rosom poprskana. Mirišu ruže, majske, i jedna kajsija koja dozreva uskoro. Zamišljam dane u kojima nas ne sustižu vesti iz besvesti, možda bih mogla da mesim hleb dok se ne pokosi trava, da otvorim širom prozore, prebacim preko prozora ćebad i jastuke, kao što su naše bake radile. Zamišljam kako u tu kuću ne stižu poruke o ratama kredita, samo nas dragi ljudi pozdravljaju i najavljuju svoj dolazak.
Zamišljam – može ovaj život i malko drugačije. Zamišljam kako kad caru damo carevo i bogu božije još uvek ostaje dovoljno za nas. Zamišljam smisao. I vidim smisao.
Početi od kućice. Dovoljne za vikende. I odmore. Početi od jednog drveta i tri žbuna ruža. Sobice i kuhinje. Krova i dimnjaka. Stola i stolica pred kućicom. Od besmisla možemo samo ka smislu da krenemo. Krenimo, jer bitan je put i želja. 
Možda ja i ne bih umela da budem prava seoska domaćica, ali u nekom nas predgrađu ili u nekom od onih krajeva gde se rado vozamo sasvim lepo vidim.
I kao što je jedna od mojih omiljenih pesama:
60-’65
Želio bih kupit kuću
U Bosutskoj 27A
Dva i sedam
Proljeće kad stigne
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu
Drvenu u tamnom laku
S naslonom i udubljenjem
Kakva se još uvijek nađe
U uredima, općinama
Proljeće kad stigne
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu
0
Leave a Reply