Kako pomoći duši kad zaboli – saveti jedne plavuše

vreme2Napisah tekst sa naslovom koji mi se ponovo vrti po glavi pre nekog vremena. Rekoh da nisam psiholog, ali mogu da saslušam... Neki dan sa gledala dokumentarni film o Ciprasu. Kakav je moj utisak, samo ću ukratko, jer nije on glavna zvezda ove priče – ali ja sam osetila kao da imam 26 godina manje i kao da su svi putevi još uvek otvoreni. Osetila sam se i tužno pomalo, baš zbog svih tih proteklih godina, ali ono što me je iskreno oduševilo jeste činjenica da čovek koji se bavi politikom prepozna glavni problem koji muči grčki narod – govorio je o kolektivnoj depresiji u koju su Grci upali i potrebi da se pokrenu. I još jedan detalj – na jednom predavanju u dijaspori – prišao mu je mladić i rekao kako će se njegov politički program odraziti na penziju njegovog oca. Cipras mu reče da ako se ne oslobodi straha od dana posle bankrota (koji se još ni desio nije) penzija njegovog oca će vrlo brzo sa 900 pasti na 300.

Šta je pokušao da mu kaže? Da bude ovde i sada. Da razmišlja šta može sada da se uradi i tako dan za danom, svojim snagama i ličnim angažovanjem. E, sad, zašto sam ja počela ovu priču? Zbog nekog čudnog osećaja koji imam ovih dana – čitajući neke blogove, slušajući neke ljude – zbog osećaja da su se pustili u ruke beznađu. Da su pustili da ih sve što može da im se kovitla po mislima obuzme. No, nije problem pustiti – to je dobro ako ih posle ne hvatamo. Da pokušam slikovito to da prikažem – uporedimo misli sa ribicama – u normalnim situacijama čovek kad reši da oslobodi iste pušta ih iz akvarijuma u veliku vodu da plove i više ne misli na njih. No, kad stvari malo izmaknu kontroli, umesto da ih, jednom puštene pustimo da plivaju bez nas, mi pokušavamo da ih uhvatimo, bacamo nasumične mreže – pa neke upadnu, ali sada dobijaju na težini, druge nam promaknu i zbog toga postaju važne, treće nam jednostavno iskliznu a taman su bile tu…  pa su zbog toga odjednom dobile na vrednosti. I tako ribice, sitnice zbog našeg neselektivnog pridavanja važnosti odjednom postanu ajkule u našim mislima. I svaka je najvažnija, i svaka traži pažnju i svaku treba nahraniti. I umesto da živimo svoj život, puštajući svaki dan da onako sitne otplove, mi počinjemo da gojimo opasne ajkule koje nam onda pojedu svaku razigranu ribicu koja bi u običnim okolnostima donela radost.

Niste jedini i niste sami

Prvo što vam želim reći – niste ni prvi ni poslednji kojima se ovako šta dešava. Mnogi od nas su prošli tom stazom i znamo da se može desiti da ponovo na nju zakoračimo, ali znamo i kako se iz svega toga isplivava. Znam da nije lako i da, ako i čitate ovaj tekst, mislite – ma da, lako je njoj da piše… ili čak ne mislite ništa. Jedan, malo stariji tekst Olje Ristić Neuroza i depresija sasvim dobro opisuje i simtome i koja to vrata treba otvoriti. Okidači su mnogobrojni, ali najčešće se iza svega kriju egzistencijalni strahovi, strah od samoće, strah od smrti. Još jedan Oljin tekst, svež, današnji,  dobra je  ilustracija kako, kad nas stvari odjednom pogode,  ponekad i zavedu na pogrešan put – a to znaju svi koji su se suočili sa bilo kojim oblikom anksioznosti, iznenadnog suočavanja sa smrću – a smrt nije uvek samo smrt – za nekog je mala smrt gubitak posla, razvod, odlazak u penziju – pa krene krug odlazaka lekarima raznih struka  koji na svoj način pokušavaju da vam pomognu, ne prepoznajući često uzrok već samo tretirajući posledicu. Divna stvar su lekari koji nas godinama, pa i decenijama leče te umeju da u nekom fizičkom simptomu prepoznaju dublje uzroke – kako napisa i Olja – kako srce bolje kuca uz srčane mane.

Bitni ljudi

Drugo, izuzetno je bitna socijalna podrška i osećaj da nismo sami kada se takvi stvari dešavaju. Jako je važno da imate sa kim da pričate. Da imate kome da se obratite kad osetite da klizite u to poznato stanje. Čak, ako ste skloni depresiji, zamolite nekog ko vam je blizak, i kome verujete da vam u tom trenutku bude neko ko će vas odvesti do lekara, biti dovoljno uporan da vas ubedi da izađete prvo iz kuće, a kasnije iz svoje čaure,  biti tu i neće vam zameriti na vašem neprilagođenom ponašanju tih dana. To je jako dobro jer osećaj da niste sami i da je neko uvek tu za vas i da ume da prepozna stanje  –  već četvrtina obavljenog posla. Takođe je dobro znati da ne mora uvek porodica biti ta od koje očekujemo pomoć – porodica često negira takve stvari – kao što majke negiraju da im se deca drogiraju, da su anoreksični, da puše… tako se često negira i činjenica da je članu porodice potrebna pomoć stručnog lica, o čemu je Olja pisala u svom tekstu, pa da se ne ponavljam.

žena srećnaPredupredite depresiju

Treće, uvek postoje takozvane preventivne mere ili mere koje možete preduzeti u trenucima dok ste još svesni na emocionalnom nivou da nešto ne štima, da vam nije sve potaman. Kad vas samo vaše emocije opominju da bi trebalo da poradite na sebi, da se trgnete, da reagujete dok je još čitava stvar „na izvoru“. Kako sebi možete tada pomoći?

– Promenom svakodnevne rutine

– Uključivanjem u grupe koje dele ista interesovanja kao i vi – klub čitalaca, folklor, planinari

– Nabavkom kućnog ljubimca

– Pevanjem (hor, učenje pevanja)

– Uključivanjem u terapeutske grupe

– Radom na sebi sa psihoterapeutom koji će vas naučiti da sa ovim stanjima živite i da ih svesno prevaziđete

– Nekom tradicionalnom terapijom: homepotijom, floriterapijom, akupunkturom..

Na kraju bih vam postavila još nekoliko korisnih linkova, ako ste zainteresovani da još malo čitate i pomognete sebi ili nekom sebi bliskom.

https://slucajni.wordpress.com/2014/08/29/neuroze-i-depresije-pitanje-za-medicinu-ili-drustvo/

https://slucajni.wordpress.com/2015/07/10/kako-srce-bolje-kuca-uz-srcane-mane/

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2014/08/29/emocije/

http://www.zelenestrane.rs/rebrendiranje-zivotnog-stila/

http://www.cvetnaterapija.ritamdana.com/?p=624

http://www.cvetnaterapija.ritamdana.com/?p=45

Ako mislite da bi nekom moglo da pomogne, slobodno podelite.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (14)

    1. Hvala ti. Pohvala tvoja mi mnogo znači – stavila sam link i ka tvom tekstu, mada sam mogla i ka čitavom tvog blogu. Nekad je potrebna reč ili dovoljna reč da pokrene nekog da dela i da shvati da nije sam, da nekog uvek ima da mu pruži ruku i podrži ga.

    1. Da, ljudi ovek moraju biti svesni da u ovakvim stvarima nisu ni jedini ni usamljeni. Samo treba govoriti i zatražiti pomoć.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.