Dugo nisam pisala. Ne zato što nisam imala šta da kažem. Nego, kad otvorim ovaj beli papir, virtuelni, pomislim, nije to sve tako važno. Pa napišem post na Fejsbuku. Pa vidim da ima još ljudi koji odreaguju na to što sam mislila da nije važno.
***
Kažu da ljudi često upišu psihologiju da bi prvo sebi pomogli. Često čujete da je neko upisao medicinu zbog nekog svog bliskog. Nekog uvuče politika u svoje okrilje jer je u početku hteo da menja svet, recimo. U stvari, sve uvek radimo zbog sebe za sebe.
Pa kad to spustimo na pojedinačni nivo – svako od nas priča samo o ličnom iskustvu. O onome što ga „muči“, što je naučio, što je njemu lično korisno, što zapaža u svojoj okolini. Ni manje ni više. Čak i kad tuđe iskustvo koristimo, mi ga propustimo kroz lične filtere. Tako početna priča dobije neki novi početak i kraj. I ukras u sredini. Jer smo je preradili u sebi i u javnost „pustili“ svoju verziju priče.
Pouke s kolena na koleno
Setim se bakinih i maminih priča iz detinjstva. Kako mi pričaju priče o nepoznatim ljudima, ali nekim čudom svako od tih kazanija na kraju ima neku pouku primenjivu i u našoj kući. Tada još nisam razumela da su to te edukativne priče, nastale promišljanjem pripovedača, naših vaspitača, majki, baki, tekataka – koje su u opštim pričama nalazile zrno nečega što bi moglo da se primeni i u našoj kući.
Kasnije sam, pričajući s prijateljicama shvatila da su se iste takve priče pričale i u njihovim kućama. Preventivno. Iz straha da se nešto ne desi. Ili u nadi da ćemo poučeni nečijim iskustvom i mi uraditi pravu stvar. Da je to bolji model nego grdnja. Te male, porodične priče bile su poput bajki, samo smišljane u kuhinji naših dragih. I sa poukom koja je baš nama lično bila namenjena. A, šire gledano, da smo zapisivale sve te priče i kasnije ih poredile, pronašle bi smo opšta mesta. Jer su nas uglavnom istom učile. Kako se ponašati, biti odgovoran, ne nasesti na na provokacije, ostati čestit. Koliko su neke stvari važne, a kako su neke, pa skoro nebitne. Kako se sačuvati nekih situacija i ljudi, a kako opet u drugim ostati svoj i odbraniti svoje. Da imam decu, verovatno bih i ja njima danas osmišljavala iste.
Pouke s mreže
Neka promišljanja koja podelim na Fejsbuku jesu nastavak te tradicije. Ne izmišljam ja toplu vodu, niti pričam o onom o čemu nemam pojma, što me i lično nije dotaklo, ili što primetim a izazove u meni određenu reakciju. Onda po komentarima shvatim da nisam sama u tim nekim kazivanjima. Da su se i drugi, makar okrznuli o istu temu. Neko deli moje mišljenje. Neko doda dragoceno iskustvo, neko uteši, nasmeje, a neko pokuša da me opovrgne. I to je ta moderna komunikacija – kao za velikim virtuelnim stolom. Jedni samo slušaju, drugi dodaju svoju verziju, treći bi da diskutuju, ali sve nas vezuje određeno iskustvo.
I svi mi, kad nešto objavimo, pričamo o sebi. I uvek samo o sebi. Vremenom naučimo da iščitavamo iz tih postova nečija uverenja, trenutnu životnu situaciju, da li tog nekog nešto „muči“ ili deli trenutak sreće. Neko svoje duboke nedoumice upakuje pa ih prostre pred nas, ne bi li tako, indirektno dobio savet ili potvrdu nekog svog stava. Neko pokuša sebe da predstavi boljim, dok se neki posipaju pepelom mada za to nikakve potrebe nema.
I sve je to ljudski. I još je nešto zanimljivo. Retko se u tim pričama prepoznaju oni zbog kojih ih ponekad pustimo u svet. Ili se prepoznaju pa prećute. A opet, drugi nađu sebe u tim kratkim zapisima. Neki se i naljute misleći da ste baš na njih mislili, a vi ni znali niste da bi oni mogli biti junaci vaše priče.
To je ona zen strela koja uvek pogodi metu. Čak i kada gađamo zatvorenih očiju.
0
Leave a Reply