Gle čuda ili brak nije uvek ono što vam je govorila mama

 

UMESTO UVODA – ili nisu mame krive

U navedenom tekstu pokušah da analiziram čemu nas mame nisu naučile ili nisu mogle naučiti u vezi sa brakom i partnerskim odnosima. Nisu one to radile zlonamerno ili s predumišljajem, već bolje nisu znale. I današnje mame svoje kćerke i sinove vaspitavaju onako kako umeju.

Ono što se od vremena naših baka do vremena mama promenilo jeste činjenica da su naše mame – manje-više same birale za koga će se udati. Govorim o onoj generaciji koja se upoznavala tokom šezdesetih godina prošlog veka, i koja je dobila nas kao svoje potomke. Oni su živeli u ono srećno vreme raznih prosperiteta, ako su radili imali su dovoljno da započnu zajednički život, a ako su se odlučili na taj korak onda su im šanse da stvaraju skladnu zajednicu bile velike. Doba optimizma je bilo u punom jeku. 

U to vreme je postojalo nekoliko sitnijih pravila za udaju – buduće mladoženje su obično birale za ženidbu devojke iz finih porodica. I, ta finoća nije podrazumevala finansijski momenat, više se odnosila na ono staru – a koliko si ih imala do sad. Ako je odgovor bio 0 bodova na tom polju, imale su veće šanse da biraju za koga će se udati. A pošto su se suzdržavale i držale se takođe dobre stare – nemoj ispod struka, one su udajom postajale „male gospodarice“ kućnog carstva. Mada je većina njih u to vreme radila, ipak se podrazumevalo da će muž zaraditi makar malo više, makar to značilo i da će malo manje biti kod kuće, dok će one za to vreme brinuti o kući, deci. To je bio lični izbor – bilo je i tada, istina retko, žena koje su bile hirurzi, direktori, inženjeri koje su prirodom posla morale da odsustvuju od kuće, ali su one privlačile baš takve muževe kojima briga o deci i domu nije bio problem.

No, mame tog vremena, sačuvane po savetu svojih majki (naših baka) imale su neku ideju za kakvog bi se volele udati. Ljubav se nekako podrazumevala, i obično su i dobijale muževe koji ih vole. Želele su da budu dobri očevi – i to je uglavnom bilo tako. Da ih vode na more, i išle su. 

Nijanse ljubavi i granice (s)trpljenja

Retko koja je mislila o nijansama ljubavi – jer ljubav ume da bude i gruba, ume da bude i patološka, ume da odvede u nezdravu ljubomoru. Pa su se neke neprijatno iznenadile ako bi jednog jutra nakon udaje shvatile da je pored njih nesiguran muškarac koji će je i psihički i fizički zlostavljati. A razvod je u to vreme još uvek bio tabu tema. Napuštanje muža će je najčešće podrazumevalo da se vratite kod roditelja, povratak na selo, odricanje statusa kućne gospodarice. Pa se trpelo dok se moglo. A moglo se veoma dugo. 

Retko koja je pomislila samo da nema neki porok. Pa se moglo desiti da provedu život pored alkoholičara, hroničnog pušača, kockara, ženskaroša.

Još manje je uslov u glavi bio – samo da mi ne dolazi silna rodbina na godišnje odmore… pa se to često pretvaralo u beskonačno gošćenje, čašćenje, nameštanje i razmeštanje kreveta za tamo neku rodbinu za koju pre udaje ni čule nisu, na neku decu koja su dolazila da završavaju, najčešće srednju školu u gradu, pa onda ostajala još malo dok se ne skuće. 

I sve bi opet ponovo

Kada danas pričam sa nekim ženama iz tog doba – obično ni jedna ne žali što joj je život prošao tako. One za drugačije i bolje i nisu znale. One su poslednja generacija u kojoj se još striktno držalo do uloge muškarca i žene u kući. One su bile u kući, i kuća je stvarno bila njihovo carstvo kojim su se ponosile. Kupovina novog nameštaja nije bila problem. Slike na zidovima, masivne zavese na prozorima, debeli tepisi. Svi mogući kućni aparati su krasili kuhinje. One su bile ponosne vlasnice, ali i inicijatorke kupovine svih tih stvari. Da je do muževa, njima je i šerpa, lonac, varjača, ručna mutilica, šporet i frižider + obična čaša i tanjir bila dovoljna investicija. Ali, baš zbog te podele uloga oni su pristajali na kupovinu, ali su zato žene pristajale da to drže u redu. Aspolutnom. Da kreče svake dve godine. Da menjaju zavese svako malo. Mogla bih ovako do unedogled, ali sve je imalo svoju zdravu logiku. Prvo, kupovale su za svoju dušu. Drugo, bilo je tu malo i onog hvalisanja – kad vam neko dođe, a vi sasvim slučajno spomenete novi… neki aparat u kući, nove pločice u kupatilu, sredstvo za čišćenje… Treće, a šta bi drugo radile – neke kuće su imale samo radio, a i one koje su kasnije kupile TV nisu imale baš šta da gledaju. Ostajalo je da sređujete kuću, stan, dvorište, da učite s decom, kuvate, čitate ženske časopise, vezete, štrikate… i iskreno, nije to ni bilo tako loše. 

Šta mame nisu mogle da znaju

Te i takve naše mame nas nisu mogle pripremiti za današnje vreme. One same nisu ni mogle da sa slute da će žene raditi isto kao i muškarci, biti isto, nekad i bolje plaćene od svojih muževa, da će u od 90-tih godina pa na ovamo mnogo toga da nam se prelomi preko leđa, da će muškarci ostajati bez posla, da će žene biti te koje će donositi platu, a muževi preuzimati ulogu vaspitača dece. Da im je to neko onomad spomenuo, drage mame bi, najblaže rečeno, bile u šoku. Da im je neko spomenuo da će njihovi sinovi svojom voljom pomagati ženi u kući, da će razumeti koncept da nije bitno da li je muški ili ženski posao, hajde da ga uradimo zajedno da bismo imali više vremena za nas bile bi prilično skeptične. Ali da će njihovi sinovi jednog dana preuzeti veći deo kućnih poslova, da će ići na trudnička bolovanja, da će svesno ostajati kod kuće da paze decu jer im supruge više zarađuju, ili su one našle poslodavca koji ih je redovno prijavio, na punu platu, mame nisu mogle da nas uče jer nisu ni u snu mogle da pretpostave. 

Možemo li mi ipak da biramo

Ovih dana sam, baš zbog gore pomenutog teksta, dobila dosta komentara što javno ja Fejsbuku, što na blogu, što u inboxu da je teško naći takvog muškarca, da sam imala sreće što imam takvog kraj sebe. Kad bolje razmislim – nije to faktor sreće, nije on slučajno sa mnom niti sam ja slučajno sa njim. Nismo slučajno zajedno. I, nismo nas dvoje savršeni i svako od nas bi onom drugom moglo da nađe mnogo mana, ali su vrline te zbog kojih možemo da kažemo da smo srećni. No, mi smo i zbog naših mana srećni jer su one dobar način da oboje učimo. 

Ništa nije slučajno

Ne ulazimo mi jedni drugima slučajno u život. I ne ulazimo u bilo koje životno doba. Razmislite:

• šta ste sve naučili iz svake veze u kojoj ste bili?
• koliko su bivši partneri uticali na vas? 
• na čemu ste im zahvalni?
• zbog čega su vam se veze prekidale?

Mogla bih još mnogo toga da vas pitam, no,i ovo je dovoljno. Mi biramo i privlačimo određene ljude u svoj život – a ono što mame nisu umele da nam kažu jeste da treba da znamo šta želimo od života pa i kakvog partnera želimo. Neko se u toj želji zaustavi na fizičkom izgledu – pa pomisli kako bi bilo lepo da je visok, lep i plav sa zelenim očima. I, eto njega, ali on je samo to – lepa ljuštura bez mnogo unutrašnjih kvaliteta. Neko opet pomisli – kao u pesmi – kakav je takav je, drži ga ne daj ga… jer je muškarac – i dobiju muškarca kakvog takvog – ali od njega nema mnogo koristi osim što se svetu mogu začepiti usta – i ja imam nekog pored sebe. Onda zamislite nije bitno kako izgleda samo da bude bogat – pa on bude bogat, asvi iskijavate njegovo bogatstvo. Jer on je bogat, a ne vi… I tako u krug. Dok ne shvatite gde je kvaka i ne izađete iz začaranog kruga.

Ovaj tekst pišem za one koje misle da su neke žene predodređene za sreću, a nekima nije suđeno. Kao prvo, niko nema tapiju na sreću i ne postoji savršena veza jer je svaka veza zapravo spoj dvoje ljudi u određenom vremenu sa određenom svrhom. Nekad ta svrha traje čitav život, a nekad smo samo epizoda jedno drugom. 

Kvaka…

I, kad nađete tu kvaku, pa izađete iz kruga, odmorite malo i razmislite – šta vi to, iskreno, želite u životu i od života? Kakvog to partnera  želite da privučete u svoj život? 

Da li vam je bitan njegov izgled? 

Da li vam je bitno da bude viši od vas?

Da li vam je bitno odakle je poreklom?

Da li vam je bitno da bude bogat?

Da li vam je bitno da bude vredan i sposoban?

Da li vam je bitno da možete da se smejete i radujete zajedno?

Da li vam je bitno da ne pije, ne puši, ne kocka se, ne drogira se…?

Da li vam je bitno da li je već bio u braku i da li ima decu?

Da li vam je bitno da li uz njega ide čitav jedna desetina rođaka?

Da li vam je bitno da ima dobar i siguran posao?

Da li vam je bitno da je dobar u krevetu?

Da li vam je bitno da brine o svojoj higijeni?

Da li vam je bitno da ume i da hoće da radi kućne poslove?

Da li vam je…

Kad napravite svoju listu želja, takav vam i dođe u život. Zato pazite šta želite i kako zamišljate svog partnera. Nešto ćete sigurno zaboraviti, ali bolje da zaboravite to da želite da ume da kuva, nego da recimo redovno održava higijenu, ili da je sujetan i nezreo, ili da mu je bitnije da dvorite njegove roditelje, nego da li je već bio u braku. 

Ja sam dobila ono što sam želela. Zaboravila sam neke sitnice kad sam ga zamišljala, ali se ispostavilo da su baš te sitnice moje lekcije koje treba da naučim uz njega. Oboje imamo isti stav prema bivšim partnerima – da smo im zahvalni za deo puta koji smo proveli sa njima. Oboje ne gajimo gorčinu u sebi, ne mrzimo, ne zavidimo. Volimo da čitamo, da gledamo filmove, da se smejemo, da u svemu tražimo ono zrno pozitive, da podržavamo jedno drugo i da kad jedno posustane ovo drugo nađe način za podizanje i motivisanje. Uživamo da radimo zajedno, volimo naša mala putovanja, umemo ni od čega da napravimo nešto. Iskreno, dobar deo ovih stvari sam naučila od njega – taj odnos prema životu…

Odrastali smo na sličan način, u sličnim porodicama, čak su nam i roditelji prilično karakterno slični. Mogla bih nadugačko da vam analiziram naš odnos, ali mislim da sam rekla suštinu – ono što želite to i dobijete. Ako niste zadovoljni onim što ste dobili, razmislite šta se vi u stvari poželeli – jeste li potcenili ili precenili sebe? Ako ste se potcenili – onda ćete nekog vući kao teret kroz život, a ako ste se precenili onda ćete biti u stalnom stresu da li ste dovoljno dobri za tu osobu. Budite realni – prvo sagledajte sebe i budite svesni sebe i svojih kvaliteta, ali i mana i onda krenite da želite. Možda je sledeći koga privučete baš taj zbog koga će vam neko reći da ste imali sreće. Ako nije, uvek vam ostaje ona – više sreće drugi put… I to je za ljude…