Jedan čovek i jedna žena – nešto poput godišnjice

Znam da ništa nije izvesno na ovom svetu, ali ne mogu živeti u sterilnoj izvesnosti samo da me nešto iz centra ne izmesti.

Mogu da verujem i mogu da se opustim. Mogu da podelim i da znam da ne moram sve sama.

I divno je otkriće da neko nosi polovinu mog tereta i polovinu moje radosti.

I nekom mogu da dopustim da bude moja celina

i  da nekome ja nisam samo deo.

Neko me je pustio na svoje ostvo

i nekog sam ja pustila na svoje, tako da smo sada zemlja, a ne

dva ostrvljena bića.

Činjenica da neko deli tu klupicu sa mnom

i da je podmetnuo svoje rame, i da je pružio ruke i ubedio

me da smem da se pustim i oslonim, i da mi nikada neće

dati da padnem, jeste najsavršeniji poklon i najlepša sigurnost

koja postoji.

Ponovo mogu da budem samo žena, ponekad krhka,

ponekad slaba, opuštena i spokojna, nežna, razbarušena, razigrana.

Jednostavno žena uz svog

Čoveka.