Kako nam traume iz detinjstva postanu korisne u jednom trenutku. Nikako. Traume iz detinjstva treba isceliti a iz onog što nas je tada traumatizovalo izvući nešto korisno za godine koje slede. Moja trauma iz detinjstva jeste da će me neko iznenada napustiti. Zauvek i bez pozdrava. Duga i za dečije godine skroz logična priča. Ali ja sam od toga dobila takvu fobiju da se to na kraju i desilo.
No, baš zbog tog straha živela sam dugo u ubeđenju da se i ne treba mnogo vezivati jer… kao što rekoh – otići će. Ako bi to zaličilo na vezivanje ostavljala bih ja da bih sprečila štetu, kako sam ja to zamišljala. Jedino sam se iskreno družila sa drugovima iz razreda – i ti ljudi su i dan danas oni na koje uvek mogu da se oslonim.
Iz Gimnazije imam nekoliko dobrih prijatelja, za koje je vreme pokazalo da se uklapamo.
I u porodici su jake vatre moje najuže porodice i partnerske.
No, imam još jednu teoriju. Ne nosimo svi u sebi istu vatru. Ja bih to podelila u nekoliko grupa:
- neki ljudi su rođeni da budu vođe, da se ljudi za njih vežu i da ih slede. Da bi njihov plamen bio jak oni se napajaju energijom onih koji su im pratioci i ovo jeste najčešća interakcija među ljudima.
- druga grupa ljudi su oni čiji plamen može da gori samo kad slede vođu – to su ljudi koji se dobro osećaju samo kad su deo neke veće celine, grupe. Oni svoju energiju daju vođi, ali isto tako oni dobijaju svoj deo energije.
- lažne vođe – tj. ljudi koji crpe energiju ljudima pretvarajući se da su bolji, drugačiji, zanimljiviji, bitniji nego što to u svojoj biti jesu. Oni kradu tuđu vatru, i za razliku od rođenih vođa, oni ne daju ništa za uzvrat. Njih obično slede ljudi kojima treba neko svetlo u datom trenutku, nesvesni da je odnos jednosmeran.
- individualci – oni koji niti su vođe niti traže da ih neko vodi. Oni su poput ljudi koji vas prevode preko pešačkog prelaza – osvetle ga, pomognu vam, ali ne traže da idete za njima. Ako ostanete, sjajno, ako odete, rastaćete se bez velikih potresa.
Hajde da čitavu ovu priču stavimo u kontekst FB, mada je sve lako primenjivo i na realan život. Najveći broj ljudi traži jakog vođu. Nekog od koga mogu da nauče, da se priklone, budu zaštićeni, da se osete da pripadaju. Vođa, pravih, ima malo, ali njihov uticaj je prilično jak. Oni se osećaju najsrećnije kad ih sledi mnogo ljudi. Prema svima su pažljivi, dobri, brinu o njima i svima je dobro dok neko od sledbenika ne stekne dovoljno pouzdanja ili dok mu se vatra ne rasplamsa dovoljno da i on poželi da bude vođa.
Problem nastaje ako poželi da preuzme mesto onog na čijem se plamenu do juče grejao. Tada imamo dve povređene strane. Ako onaj koji je ojačao krene da stvara svoj krug vatre onda dobijamo sjajne saveze jakih ljudi i umnožene energije. Ovde smo dotakli i prvu i drugu grupu.
Treća grupa je takođe brojna na društvenim mrežama – čak bih rekla da je to njihov dom – jer oni nisu rođeni da vode i njih nećete prepoznati u realnom životu – jer oni vam retko pokazuju svoje pravo lice.
Oni su vešti manipulatori, umeju lepo da zapakuju stvari, da očaraju, da pruže neku vrstu utehe kroz reči – ali oni ne delaju kroz neku praksu jer njih nećete uspeti da upoznate mimo mreže sem ako im za neke stvari niste mnogo bitni. Oni obično nešto prodaju – od magle do nečeg konkretnog i videćete ih samo ukoliko pristanete da budete konzument njihovog proizvoda.Vi ste njihova besplatna reklama i ogledalo njihove vrednosti. Vi dajete svoju vatru da bi oni mogli da nastave dalje. A, vi posle tražite varnicu na nekoj trećoj strani – jer kad kupite ili kad predate svoju vatru… završili ste interakciju do sledeće kupoprodaje nečega.
I, individualci. Iz nekog razloga nikad nisu svoju vatru rasplamsali da postanu vođe, ali su opet dovoljno jaki da budu primetni. Njih je teško povrediti jer niti vode niti njih vode.
Ovo je odgovor na pitanje – na koje sam se vatre opekla i kako sam sa tim izlazila na kraj. Ja sam ovaj poslednji slučaj. Valjda sam i zanimanje i svoja interesovanja usmerila tako – da budem nekom svetlo u određenom trenutku, dok ga provedem kroz određeni period u životu, a onda se okrenem i sve iz početka. I oni kojima pomažem s esencijama – dođu kad treba, prođemo jedan ciklus zajedno i svako na svoju stranu. Ne idem blizu ničijem plamenu, osim onih najbližih koji su tu iz čiste ljubavi.
Još jedna stvar koju nosim još od detinjstva – moji se roditelji nikada ni sa kim (osim sa najbližim komšijama i svojim roditeljima) nisu družili. Jednostavno smo mi bili okrenuti jedni drugima pa smo valjda zato i sestra i ja izrasli u neku vrstu samotnjaka. Naučiš da sve možeš sam i da ti niko ne treba. Kad tako postaviš stvari malo toga može da te povredi. Ponekad nas je teško zavoleti – dok nas ljudi ne upoznaju – jer teško je kad od tebe neko ne očekuje ništa.
Mislim da je ovo moj odgovor – nisam predodređena da budem vođa, ali nisam ni neko kome treba vođa, tj. nisam baš timski igrač. Oni koji me znaju dobro – znaju u kom trenutku se između mene i sveta stvori jedna nevidljiva opna – kojom se branim od previše informacija, od prejakih emocija- možda bi trebalo drugačije – ali ne umem. To ne znači da ne volim ljude – naprotiv, volim ih mnogo baš zato što ništa ne očekujem niti tražim. A neki vole i mene. :)
0
Leave a Reply