Jedan potpis menja sve(t) ili uticaj ranog mraza na žetvu

Slušam stare ploče. Lažem, slušam neke pesme koje sam prvi put čuo na pločama koje je kupila moja majka. U mom uglu, između dva kauča, bile su moje igračke i gramofon. I tanjiri. Kada smo sestra i ja odrasle, majka je rekla da je mora stalno paziti jer je bila lukava i nemirna, a ja sam jedno od one dece koju možeš satima ostavljati na jednom mestu i koja sam uvek znala kako da pronađem zabavu u svom svetu.

Mama je volela muziku (danas je retko sluša). I kupila je ploče, uredno, ali kako je život tekao, sve manje ih je slušala. Taj luksuz, ili privilegiju dugog vremena, imao sam. Njena kolekcija ploča postala je moja, njen izbor muzike oblikovao je moj najraniji ukus, njene nečuvene pesme, izgradili su moj svet. Moja ljubav prema melodiji i ritmu reči bila je divan izgovor za redovnu kupovinu vinila. Nešto poput one – ne kome je namenjeno, već kome je namenjeno …

I moja majka je volela Balaševića. A kako i ne bi kad je svoj prvi singl potpisala negde na samom početku karijere. Seća se, tada malo poznate pevačice, bila je 1978. godina koja je došla u Stoteks da pita da li je izašao singl „Kristifore, crni sine“ … Kad je izašao, zamolila ga je da ga potpiše i on je napisao – Najlepšem prodavcu ploča … Đorđu Balaševiću . I danas imamo tog singla negde u kući.

Poetika njegovih tekstova trajno je uticala na moj način pisanja. Ono što ne mogu da zamislim, ono što ne mogu da vidim kad zatvorim oči, ne mogu da opišem ili o čemu pišem. Zbog toga neke ljude ljudi često povezuju sa klipovima iz filmova. Slušajući Balaševića, zaronio sam u drugi svet. Ili u prvom – svet ravnica, zlatnih polja, šaša, polja, drvo u polju, bagrem, dud, deda i nebo, snaja, prve ljubavi, bend Neoplanti, rani mraz koji uništava žetvu , ljubav, nežnost, toplina. Uz sve to odrastao sam. Sve je to deo mog detinjstva. Napisao je mnogo antologijskih pesama (neko bi rekao da je svaka od njih Njegoševa), ali najtužnije i najživopisnije pismo je:

Godine prolaze, mnogo toga se promenilo – ali film koji mi se vrti u glavi kad čujem ovu pesmu i dalje je isti. Ili, recimo, približavam se istini … Bolje razumem i maštam o kući i nekom podrumu i mogu da zamislim da mi taj prijatelj iz detinjstva priča tu priču svaki put kad dođe i slušam , iako sam davno daleko od svega, u njegovom miru, sa svojim čovekom … nekim zamišljenim detetom. Konji su otišli ​​sa dedom, u drugu priču, ali ova priča ostaje za sva vremena. A da sam tražio svoju najskuplju, možda bi bila i ova – ne zbog tragične ljubavi, već zato što me je zauvek uvukla u svet pisanja, koji je definisao stil i snagu mašte, u koji bih mogao da zaronim i ponovo i svaki put kad izađem sa drugačijom nijansom – istinom.

Ostaje mi to što se volimo

I tako mi je ovo najlepša priča o Balaševiću:

Moj prijatelj iz detinjstva na život gleda oskudno, vidi nebo i zemlju, pa, u pravu je. Prokleti sam pesnik koji stoji na kiši, laže i voli. Iako smo podučavali istu grubu životnu školu, ponekad smo udaljeni, pa je to i čovek. Svako u sebi nosi nekog malog Boga kome se potajno moli.

I zato priču vraćam u vreme kada smo bili lukavi jeleni, a istini i tuzi smo se približavali što smo se više približavali sledećem litru. Pitam ga šta sad, kad si otišao. Budi nitkov, kaže, takvih je mnogo. Pitam ga da li zna da se volimo, da se i dalje volimo.
Šta dođavola, gunđa on, dodaj krčag, stari moj!

Moj prijatelj iz detinjstva se oženio zelenom bojom, ali imao je sreće, vidite, nisam – voleo sam razne, neke potpuno prazne, neke potpuno strane. I sve mi se čini da nikako da vam ga objasnim, jedino je ispravno da ceo svet rastopim u vinu,
jer sve može da stane za sat vremena.

Pitam ga da li zna da nije važno što si otišao. Avantura, kaže, šta vam je sada ostalo. Ono što mi ostaje je da se volimo, da se volimo zbog vina, kaže, ali ovo postaje smešno …

A zašto baš ovaj? A zašto najskuplje? Jer, u jednom od mojih filmova, sve ostale pesme su nastale kao epizode ​​ovog glavnog. Tako zamišljam nebo, ako mogu da parafraziram Antića, ili … tako zamišljam razvoj svojih priča … Tada su usledile neke ozbiljne pesme, različiti pevači i grupe i muzički pravci, ali trebalo bi da napravim spisak deset za kuću na selu, kao u ruskom romanu, ovaj bi verovatno bio na vrhu. Pa, svi ostali …