Opet to gluvo doba noći koje ga budi iz sna, onako iznenada, kao da ga neko samo kucne po ramenu i kaže: „Dosta za noćas...“ I on ustaje, odlazi do prozora i skriven još uvek mrklim mrakom posmatra prizore u susednoj zgradi. Nije ni znao da toliko ljudi noću ne spava. I nije samo nesanica u pitanju, kao kod njega.
Devojka na četvrtom spratu sedi na podu sa gomilom knjiga oko sebe. Uči, sigurno – misli on.
Starica na drugom spratu, prozor prema severu, štrika. Ponekad izvadi maramicu, obriše oči, pa nastavi. Žali za nekim, sigurno – to mu prolazi kroz glavu.
Na prvom spratu čovek srednjih godina ulazi uvek u isto doba, polako skida sako, prebaci ga preko stolice, ugasi svetlo i… verovatno se zavuče u krevet pored žene… zamisli on nastavak.
Ali, njega najviše kopka onaj prozor na trećem. Skoro svako veče ponavlja se jedan te isti ritual. U sobi sedi gospodin neodređenih srednjih godina. Fotelja mu je nekako tako okrenuta da mu vidi desni profil. Pored fotelje je stočić, na njemu neki papiri, pepeljara i čaša. On puši. Mnogo. Ponekad pomisli da je to deo scenografije. U neko doba u sobu ulazi žena. Mlada, jedra, zrela. Na njoj samo veš i nešto nalik košulji, koliko on može da vidi sa ove udaljenosti.
Ona prvo zastane na vratima. I ostane tako nekoliko trenutaka. Sigurno miriše na žudnju… prolazi mu kroz glavu. Pušta da vreme klizi poput peska. Čeka da se on okrene prema njoj, da primeti da je tu. Ali, njegova glava se ne pomeri ni za milimetar. Ona tada nešto kaže, on samo vidi da joj se usta otvaraju – sigurno govori nešto od čega pravo muško ne bi moglo da ostane mirno, prođe mu kroz glavu. Zamišlja njen glas. Šuška dok priča. Tek lagano, tek toliko da zagolica uho.
Žena potom krene sporim hodom preko sobe – prema čoveku u fotelji. Dok hoda on prosto oseća kako šušti ona svila od veša na njoj. Kako joj ono nešto nalik košulji leprša i ostavlja trag povetarca i širi njen miris požude po sobi. Tako on to dočarava sebi. Ona prilazi čoveku u fotelji, prilazi mu s leđa, ljubi ga u potiljak. Ovaj se ni tada ne pomera. Njena ruka se spušta niz njegovo lice…
Nesuđeni posmatrač sada vidi njeno telo iz profila. Otima se, onako jedro, oskudnoj tkanini koja se jedva drži, otima se i naga koža dodiruje obraz čoveka u fotelji. Ona ga ljubi i sigurno nešto zavodljivo šapuće. Prelazi s prednje strane fotelje, pokušava da mu odvrati pogled sa papira, ali on ih ne ispušta iz ruke, samo ruku spusti niz naslon. Ona seda licem prema njegovom. Na tom licu, sa ove strane prozora, čini se, ima samo dosade i iščekivanja da se ona umori i prestane. Na njenom licu čita iščekivanje da ovaj jednom popusti i prepusti joj se. Ona skida košulju i pušta je da sklizne niz njena leđa. Sada je poput Aske, poput one ovčice koja pokušava da zabavi vuka ne bi li produžila život, produžavajući igru.
On je poput hladnokrvnog ubice. Gleda je bez treptaja i ne reaguje.
Kakav si ti to čovek? viče nespavač, ali mu se glas odbija o staklo. Šta bih ja na tvom mestu…
I dok smišlja šta bi u jednom treptaju, u jednom sitnom isečku vremena, vidi nju kako skida i poslednju šuškavu prepreku sa svog tela. Srce počinje da mu lupa kao limeni doboš i on pomisli kako mu treba cigareta. To je samo 3 sekunda, da odem po pepeljaru i upaljač. Ode brzo do druge sobe, uze šta mu treba i vrati se na svoje bezbedno mesto. U trenutku dok je palio cigaretu, ugleda kroz plamičak nju, jedru, kako se odvaja od čoveka u fotelji, kako onako raskošna kreće prema zidu i gasi svetlo. Posle nekoliko trenutaka, učini mu se da je nešto zasvetlelo u sobi preko puta. Neko je sada tamo palio cigaretu. Napregnuo se da vidi – upaljač je bio u njenoj ruci, koleno joj je bilo na naslonu fotelje a lice okrenuto prema prozoru. Dok je palila cigaretu čoveku u fotelji, posmatraču se učini da ona gleda iznad glave svog čoveka, kroz prozor. Učini mu se i da se nešto nalik šeretskom osmehu, razlilo njenim licem. Učini mu se i da se čovek u fotelji pomerio i da mu je ona ruka, u kojoj nije držao cigaretu, sada zaklanjala profil njenih grudi. Učinilo mu se… nije više bio siguran šta jer je svetlost plamena nestala i sve je utonulo u mrak.
I – to je to?, zapita se on. Još jedna mala izmaštana igra za njih troje…
0
Leave a Reply