Kratka priča iz projekta Možda ne dođe
Ustao sam u dvanaest.
Očajno sam spavao, sanjao sam tog ludaka, psihopatu, opet.
Samo me je gledao , opet je stajao sa druge strane prozora i samo me je gledao.
Ustao sam, dakle, seo za kuhinjski sto i odlučio da kupim dva limuna, onu cedilјku i napravim limunadu.
Na ulici je bio pakao. Prlјavi lјudi u smeđim odelima su se gurali, drali, udarali laktovima.
Došao sam do tezge sa limunovima.
Skupi, jeftini i neka srednja cena. Srednje sam uzeo.
Setio sam se dok me je čudna starica ravnodušno gledala: “ Matilda sigurno ima cedilјku, ući ću u njen stan i ukrašću joj je.“
Na putu do njenog stana čovek sa druge starne ulice je počeo da se dere na mene.
„Kamuflaža,KAMUFLAŽA!“
Pokušao sam da ga ignorišem.
„Kamuflaža, kamuflaža je najbitnija! KAMUFLAŽA!“
U ovom gradu stvarno ima mnogo ludaka.
Drago mi je što sam normalan.
Ušao sam preko terase, kroz prozor u Matildin stan.
Bio je prazan i, mirisao je na zečeve u bademe.
Našao sam cedilјku i izašao iz stana.
Dok sam cedio limun pekle su me zanoktice.
Odjednom, neki hladan talas me je oblio, neko je verovatno umro sada prelazeći na primer most.
Uvek ih grizem. Stvarno su pekle. Jako .
0
Leave a Reply