Nastavak – Kristina Radomirović

Kratka priča iz projetka Možda ne dođe

Najstrašnija činjenica koja tinja u svima nama zapravo je činjenica da smo lјudi. Prepuna je… Kao da na čelima svih tih lјudi pišu brojevi. Jedan. Dva. Tri hilјade šesto šezdeset šest, sedamnaest. Proždire nam srce saznanje da nam iz dana u dan izumiru ćelije, stare pore, stvaraju rupe u mozgu. Svesno ili nesvesno svi tražimo jedno- nastavak. Molimo se nebesima samo da nam da jednu šansu da nastavimo i živi izađemo iz dvoboja sa znamo svi kim. Sa njim.

Odjednom svi ovi lјudi na travi imaju izraslo drvo. Nečije je zeleno, nečije žuto, nečije ima svega par listića, nečije obavijeno…, kišnicom… Dižem travu i pokušavam da ugledam svoje drvo. Ne uspevam. Nastavlјam dalјe. Toliko je lјudi oko mene. Šuma oko mene. Opada lišće, širim ruke, grlim vazduh, pokušavam da shvatim zašto ne vidim svoje drvo. Onda sam ugledala čoveka sa divnim drvetom. Nјegove divne grane su hvatale oblake, milovale ih… Nјegovo drvo je njegov nastavak. Onda sam saznala koja je funkcija drveća. Drveće nas veže sa nebom, grančicama grebe Sunce izazivajući prijatno golicanje.

Kako su slatke cipelice devojčice koja sedi na lјulјašci! Kako cela ona odiše nekom mladošću i entuzijazmom! Ljena harizma! Jednostavnost i elegancija njenih pokreta! Kako bih volela da vidim njeno drvo! (objašnjenje: drvo ne možete videti kada osoba sedi ili leži, samo kad kleči ili stoji. Verovatno je to tako smišlјeno da se lјudi međusobno nnj bi spoticali). Približavam joj se. Ustani devojčice! Tako si mi poznata, želim da vidim tvoje drvo! Skače s lјulјaške okrenuta mi je leđima. Nјene crvene cipelice se sjaje. Lagano se okreće. Žmuri. Ne mogu da odvojim pogled s njenih cipelica. A tako želim da podignem glavu i vidim njeno drvo- njen nastavak. Deca okolo se smeju. Hvata me panika. Igralište je puno. Srce mi iskače… Gledam u rupe na njenom licu gde bi trebale da stoje oči. Nјene suze su crne, a njeno drvo je uglјenisano. Počinjem da plačem. I moje suze su crne. Opet dižem glavu s nadom da ću videti svoje drvo. Ne vidim ga. Trčim što dalјe! Spotičem se o kamenje, klackalice… Automobili jure… Znala sam! Ogroman izlog sa lutkama užasnog lica, obučene u cvetne halјine. Moje ogledalo, šansa da vidim svoje drvo, svoj nastavak.

Panj.

U potrazi za nastavkom uvek naiđemo na panj, o koji se samo možemo spotaći i brže se sjediniti sa zemlјom.

 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.