Onaj ko zaista hoće da upamti događaje ne treba da se predaje sećanjima. Ljudsko sećanje je suviše proizvoljan proces da bi se čvrsto držalo prošlosti; ono je suprotnost onome za šta se izdaje. Jer sećanje može više, mnogo više od toga: ono uporno doziva čudo da bi se sklopio mir s prošlošću, u kome nestaje svake ozlojeđenosti, a veo nostalgije obavija sve stvari koje smo nekada osećali oštro i bolno.
Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene.
Mihael Kupiš – Miha, glavni junak ove priče živi u Istočnom Berlinu, na korak od sreće – kroz prozor može da vidi Zid. Na kraćem kraju Sunčane aleje on i njegovi prijatelji proživljavaju poslednje dane detinjstva, prve ljubavi, otkrivaju rokenrol, zapadnu filozofiju, egzistencijalizam, surovost totalitarnog režima, i razvijaju jedan posebnan vid humora koji teši, štiti i kao junački ep, minimizira i ismeva one koji ih drže u pokornosti… Možda će se mlađim čitaocima ovaj roman činiti nadrealnim i totalno izmišljenim, ali moja, i generacije pre moje s osmehom na licu setiće se imanja i nemanja… snova o boljem i drugačijem životu, potrage za originalnim gramofonskim pločama, farmericama, tehnici nastaloj na zapadu, prvih fiksih telefona u stanovima.
Čitajući sve vreme me je opsedala ideja o tom Zidu. Mi smo bili tada neka vrsta zapada za Istočni Berlin, a bili smo daleko od zapada. Mi smo bili (često citirano) istok na zapadu i zapad na istoku. A, sada? Ne, nije mi namera da budem patetična. Ova rupa u vremenu na ovom prostoru iskopana je davno. Malo smo pobrkali strane sveta, zaboravili gde su vrata, a prozori nam se zamaglili. Ne želim ovog jutra ni da razmišljam da li je to dobro ili nije.
Jednostavno, Istočni Berlinci srušili zid i stopili se sa zapadom. Mi smo ostali tamo gde su nas davno smestili, samo smo, valjda zato što se zemlja okreće, a mi stojimo nekako kliznuli istočno od raja, zapadno od pakla…
U stvari, sve je to tako nevažno. Ja sam samo želela da vam preporučim knjigu za ove zimske dane…
Na kraćem kraju Sunčane aleje – Tomas Brusig
