Kako su me blogovi i blogovanje obogatili?

bogatstvoDugo nisam pisala. Mesec dana ne stigoh da napišem ni jedan novi tekst, a ne mogu reći ni da sam živela od stare slave – jer prvo slavu steći treba. Ne stigoh ni da čitam blogove, što me je takođe prilično rastuživalo prethodnih dana, ali, hajde da kažem, imala sam opravdan razlog.

Radila sam nešto što nikad radila nisam. Pravili smo sajt – od samog početka pa do tačke na i. Moje drage koleginice i jedan kolega (ko bude pregledao sajt pronaći će i imena dragih ljudi) i naša školska dečija medijska ekipa (i njihova imena su tamo…) Naučila sam mnogo, i više od onog što sam mogla da pojmim (sad ću sama da napravim jedan :)). Ja, koja inače nisam timski igrač (u onom pravom smislu) ovaj sam put uživala jer ovako ja zamišljam timski rad. Tako da ovo vreme ne bih zvala izgubljenim vremenom, samo su se neke druge stvari nagomilale. Ako neko bude poželeo da pogleda šta smo to radili može to na ovoj adresi Reci Karlovačka.

No, nedostajalo mi je pisanje. Nedostajale su mi reči koje slažem samo za svoju dušu. Nedostajalo mi je ovo mesto gde sam samoj sebi i gazda i domaćin. I, tako, nakupile se teme, a ja ne znam odakle bih počela i onda stigne znak u vidu jdnog čarobnog komentara ispod teksta Kako da sačuvate Petra Pana i Zvončicu u sebi… pročitam reči Letnjeg igrališta . U komentaru piše:

Ja sutra treba da krenem u novi poduhvat o kojem sam dosta razmišljala i koji mi je nekako sudbinski došao u ruke. Verujem da se to desilo zbog mog rada, ali sam sigurna da je više zbog toga što sam želela, baš jako. I nije mi svejedno danas čitavog dana. Ništa bolje nije moglo da mi legne od ovog teksta. Moraću ujutru još jedanput da ga pročitam, poleta i snage radi. Hvala! 

Draga, nisi ni svesna koliko sam ja zahvalna na ovom komentaru. I svim komentarima na blogovima, ali ovaj je došao kao kec na deset – kao odgovor na to šta da pišem i odakle da počnem. Rekoh da nisam stizala da čitam blogove – što je delimično tačno – stizala sam letimično, ali nisam stizala da komentarišem i da dublje uđem u neke priče. U poslednje vreme se često provlači priča o nekolegzahvalnost1ijalnosti na blogu, o nekim prozivkama tako uopštenim na račun svih onih koji pisanjem žele da pruže toplu reč, podršku, da podele neko svoje iskustvo i time nekom možda pomognu. Ja govorim u svoje ime, ali mislim da će se još neki divni blogeri naći u njima: kad napišem tekst poput ovog o Petru Panu, kad napišem tekst u kome kažem da je šetnja zdrava jer rešava mnogo više od skidanja kila, kad kažem da treba biti pozitivan i prizivati u svoj život pozitivne ljude i misli, kad pokušam da pružim utehu nekim tekstom, da kažem da sunce uvek na kraju izađe, ma kako duga i tamna noć bila, kad kažem da su naše misli umnogome povezane sa našim fizičkim stanjem, kad napišem da je moj pogleda na svet optimističan i da u svemu želim da vidim dobro kad sve to napišem – ja ne izigravam nekog ko je stručnjak, jer svi dobro znaju da sam profesor jezika, ali isto tako znaju i koliko godina radim i kakav je moj odnos prema poslu i deci i roditeljima i znaju da sam završila obuku za floriterapeuta i još neke obuke i da mogu sa vrlo laičkog stanovišta da pružim utehu. Isto tako ja verujem svima koji govore kroz svoje iskustvo, kako lično, tako i profesionalno. Verujem svima onima koji su nešto proživeli i njihove reči mi mnogo znače. I ne pomislim da su oni neprikosnoveni autoriteti, ali stvar je u tome da ja u neprikosnovene autoritete i ne verujem. I tome učim i svoje đake. Da ne postoji samo jedno mišljenje i da ne postoji samo jedan pogleda na svet i da treba sumnjati i tražiti i biti radoznao, a moja uloga na tom putu jeste da im pomognem da ne pokleknu u tom traganju. Da im pričam o tom suncu koje na kraju uvek izađe, čak i kad misle da je sve oko njih tamna noć.

Tako i na blogu samo hoću da dam svoje viđenje sveta. To viđenje proističe iz vaspitanja, okruženja i iskustva. Mi nismo odgajane sa unapred postavljenim stavovima. U našoj se porodici o svemu mnogo pričalo. Naučile smo, sestra i ja, da svaku stvar, svaku priču, svaku istinu obrnemo na naličje da u svemu pokušamo da nađemo upravo to nešto što će nas držati na površini. Naučile smo da ako nemamo nekom šta lepo da kažemo da ne govorimo ni ružno. Reči – strašno, užasno, jesi čula, ovom se desilo… su retke u našim razgovorima – i to samo ako ih neko drugi izgovori. Pa mu kažemo da mi o tome ne želimo da pričamo niti sa slušamo.

Naučene smo da kažemo hvala, da pitamo ljude kako su, da svakom damo neku utešnu… Mama nas je naučila, i pisala sam već o tome – da ako nema nekog drugog objašnjenja jednostavno vremenske prilike utiču na sve. Ako ste dobro, to je zbog vremena, ako vas boli glava… opet je to uticaj istog… ako ste tužni, depresivni, nikakvi – naravno, na sve to utiče vreme.

Naučile smo da svoj prljav veš držimo iza zatvorenih vrata. Čemu iznošenje u javnost? Ona vam veš neće oprati, ali će ga razvući i svaku vašu mrlju besomučno komentarisati i preuveličavati. Bolje je sve to da operete i onda čisti i mirišljavi među svet.

Naučile smo da se privatne, intimne stvari ne iznose u javnost – ne mora svako da zna koliko vam je dubok novčanik, od čega ste nešto kupili, da li imate kredit, da li ste dužni ili neko vama duguje, da li vam ide posao i koliko zarađujete, da li ste srećni u braku, kakav vam je seksualni život. To su sve pitanja koja ne treba postavljati. Ili vam barem ja na njih neću odgovoriti onako kako biste želeli. Jer, sve se okrene i svaka žalopojka se brzo pretvori u lepu pesmu… ali ljudi pamte samo kad ste bili tužni i kad vam je bilo teško.

Zato volim dobre priče i volim da slušam. Kad ste u dilemi, verujte neko će vam ispričati nešto što će vam pomoći da donesete odluku. Kad ste na početku nečega – neka priča i iskustvo će vam dati snage da istrajete. Kad ne znate kuda dalje – oslušnite, neko baš o tome priča. Kad vam neka muka pritegne – neko negde spominje ko može da pomogne i kako je sam sebi pomogao…. I tako u krug.

To je uloga i blogova. To su ljudi koji vam nešto pričaju. To su priče koje vas nečemu uče. To su preporuke za neko bolje danas. To su i iskustva koja ne želite da doživite. Blogovi su kao ljudi. Neki vam prijaju, i jedva čekate novi tekst, a neki su… pa nalik onim ljudima koje izbegavate da sretnete. I baš zato što ih tako mnogo ima svako od nas može da nađe odgovarajući krug za sebe.

Mnogo toga vam napisah – ali samo htedoh da vam kažem – dobri ljudi, nedostajali ste mi. Da vam kažem hvala što postojite i što pišete – i vi sa kojima se slažem i vi koji me svojim stavovima terate da stalno mislim ko je u pravu… I da znam da to niste ni vi ni ja… jer kako rekoh… nema jednog autoriteta i nema jedne strane priče.

zahvalnost2I da vas zamolim da mi oprostite što nisam stizala da uvek komentarišem – jednstavno takva tura bila. Vraćam se i polako, sa zakašnjenjem, ali s radošću vas čitam i opet pratim. I pišem, ne bih li vam pružila svoju stranu priče, ali da bih i sebi pružila odušak kroz reči…

I, dok sam postavljala ovaj post, vidim odgovor od moje drage Ognjene Lazić – na jedan tekst – i ona se upravo tako lepo uklapa u čitavu ovu priču – da ništa na ovom svetu ne postoji izolovano i da svi mi jedni na drugima ostavljamo trag… I zato završavam Ognjeninim komentarom (Duhovna terapija):

Најискреније мислим да горњи текст вреди само када је употпуњен оваквим сведочанством! Ти заиста несебично, тајанствено и са много ентузијазма обогаћујеш све нас – и знане и незнане, и ближње и даљње! Хвала Ти и да те Господ непрестано укрепљује! :)

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (18)

  1. Divan post, uživala sam.
    Ne može se sve stići, treba pogledati sajt.
    Oprosti i ti meni što ne stižem da sve komentarišem. ♥

  2. Pored svih ovih komentara, ja prosto nemam šta da dodam. Jednostavno kompletna ličnost blogerskog bića. Pozdrav od opanka :)

  3. Draga Majska, ja sam jako počastvovana što je moj komentar jedan od povoda za ovaj tvoj tekst. :) Moj komentar je bio sebičan, jer u svemu što si napisala i u prethodnom i u ovom tekstu, ja vidim sebe, vidim ono što sama osećam, što primećujem i tražim i pronalazim podršku i podstrek. Nekako se ogledam u svemu. I to je, nadam se, normalno. Ja pišem i čitam da bih bolje razumela i sebe i druge, zbog težnje za skladom, za dijalogom. U tvojim tekstovima pronalazim upravo to. Hvala ti! <3

    1. Tačno. Jednom napisah da čovek mora biti pomalo sebičan i misliti na sebe jer onaj ko o sebi ne misli i ko sebe ne ceni i ne voli ne može ni drugima na korist biti. Moj pogleda na svet je nalik tvom… i stav je sličan i razlozi pisanja… pa da… to je to! Slično se sličnom raduje!

  4. Divna si. Mislim da ti to nikada nisam rekla, tj. napisala ali ti svojim rečima uspeš da mi uliješ nadu. Tvoje reči na mene deluju tako umirujuće. Bolja si od svakog bensedina :)

    1. Драга Луна, мало је глупо ово што ћу сада рећи… али неколико људи исто тако сматра да делујем умирујуће. Ваљда је то због природе посла, али има нечег и у васпитању и менталитету. Хвала ти, много значе овакве речи, кад ти неко да до знања да твоје постојање има неки леп смисао… :) Љубим те и трудићу се да и даље будем природно средство за умирење! :)

  5. Nedostajala si i ti nama! Kao što si napisala, svako nađe svoj krug, a ja sam srećna što smo u istom. Volim tvoje tekstove, razumne, iskrene, pozitivne.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.