Zavoleti sebe, najteže je ostvariva ljubav. Ali, ako nje nema, i sve ostale su samo laž, potreba, zavaravanje, vezanost… Ovo bi bio neki moj pokušaj da sa vama podelim svoje iskustvo u vezi sa tom najlepšom, tajnom vezom. Kako se zavoleti, a ne postati centar i sopstvena opsesija.
Više me ne iznenađuje, barem ne mnogo kad me neko posle pete rečenice pita: „Da ti ne radiš možda u školi?“ Radim. Prestala sam da se opirem onoj staroj jednom predavač – zauvek predavač. Mada, ko je uspeo da uđe malo dublje u porodičnu idilu, zna da sam i „vaspitana“ na usmenoj tradiciji – tj. da mi je ponekad prolazilo kroz glavu – hajde, udari me, pa da idem da se igram… Ali, moj otac je smatrao da je razgovor, što duži, ili barem dovoljno dug da popuni vreme između ručka i večere sasvim prikladno vaspitno sredstvo. Možda i jeste bio u pravu. Batine bole, ali najčešće osim modrica ne ostave ništa drugo kao pouku. No, beskrajna priča – koja je uvek nosila jednu pouku – da sve što radim sebi radim, imala je i te kakvu, mislim, pouku.
Leave a Reply