Ugasila se svetla. Noć. Dok jedni tonu u san, drugi stvaraju novu poetiku. U rano jutro budan i autor, verujem, s uzbuđenjem čeka svoj dan na Sajmu. Budna i ja iz nekih drugih razloga, otvaram mail i čitam ono što je Dejan Zlatić, bdijući noćas napisao – odgovarajući na roj pitanja koja sam mu poslala. Noć i ovaj dan, poput njegove knjige. Minuti koji se pretvaraju u sate, sati u dan. O detaljima i nekim drugim pričama u vezi sa knjigom, čim je pročitate. Do tada, poklanjam vam ovaj razgovor. 

 

Postoji jedan roman koji sam još davno počeo da pišem, pre svih romana, pa čak i pre bloga. Napisao sam četrnaest strana, ali ne bilo kakvih… Napisao sam četrnaest strašno dobrih strana, jakih u svakom smislu.

I stao.

Bilo je to pre možda 14-15 godina. I sada, posle toliko vremena, smatram da tih četrnaest strana predstavlјa sjajan početak romana. Imam čak i razrađenu priču. Ili dobro, bar kostur priče. Ali, evo već petnaest godina nisam dopisao ni rečenicu. U stvari, nije da nisam, više puta sam pokušavao, pisao, nastavlјao, ali nikada nisam uspeo da održim taj isti ritam i, prosto, do dana današnjeg tih četrnaest strana nije dobilo ni reč više.

Zašto ovo pominjem…?

Pa… Zakačila si me tim pitanjem kako je nastao ovaj treći roman. Mislim, pisao sam ja i pre Jovana (pod tim imenom čuvam fajl sa onih 14 stranica), još dok sam studirao. Objavlјivao tu i tamo po nešto. Pa, i pohvalu ovde onde, Duško Trifunović, Sofija Košničar (danas šefica katedre za srpski jezik na Filozofskom u NS)… Ali, sve je to mogla biti i čista kurtoazija. Za mene je Jovan bio istinska prekretnica. Tih četrnaest strana počelo je da me kopka.

Vraćam im se s vremena na vreme. Ponekad se ne dogodi ništa. Ponekad počnem da kuckam. I uvek odustanem. Ipak, četiri puta sam posle odustajanja od Jovana, odmah otvarao novi fajl i počinjao da kuckam nešto drugo.

Prvi put od toga je nastala Bezimena.

Drugi put nastalo je Zrenje.

Treći put nastalo je nešto neobično što nisam završio. Toga se moraš sećati, požalio sam ti se da sam napisao skoro tri stotine strana, ali da se ne osećam svojim u toj priči. A ti si me posavetovala da je sve prosto:

– Onda piši ono u čemu se osećaš svojim. I piši u prvom licu – rekla si.

U septembru prošle godine opet sam otvorio Jovana. To je taj četvrti put. Iščitao sam to, ali nisam ni pokušao da nastavim. Pomislio sam na ono što si mi rekla, i samo otvorio novi dokument u vordu.

Tako je nastalo Bdenje.

Glavni lik je čovek u srednjim godinama. Mnoge svoje vozove je propustio. Nije mu još mnogo toga ostalo na raspolaganju, ali, nenadano, pred sobom ipak ima još jedan bonus pokušaj da svoj život učini koliko toliko smislenim.

Neposredno pre tog pokušaja, on živi svoj uobičajen dan. Taj uobičajen dan podrazumeva i nesanicu u kojoj sati predstavlјaju stalno vraćanje unazad i uvek iznova proživlјavanje davno proživlјenog života u kojem su izbori već odavno napravlјeni.

I uglavnom su konačni, u šta on ne želi da poveruje.

Na kraju priče sreće se sve, i taj dan, i život, i nesanica, i izbori koji su odavno napravlјeni.

Pitaš me za glavnog lika, ko je…?

Ne znam… Ne znam, zaista… I meni je bilo žao kada sam se oprostio sa njim udarivši poslednju tačku na dvestotine i nekoj strani, kao što će, ubeđen sam, biti i svakom ko pročita ovaj roman.

Sjajno ti je i ovo pitanje, ko je junak, grad ili autor…?

Učestvovao sam na jednoj književnoj večeri pre neko veče, i tamo mi je postavlјeno pitanje imaju li moje knjige kontinuitet, odnosno da li je za čitanje treće neophodno pročitati prve dve… Zamislio sam se na trenutak.

– Ne – rekoh – kontinuitet ima samo mesto u kojem se radnje dešavaju, a zove se Palanka…

Jedan od učesnika književne večeri počeo je da objašnjava Filozofiju palanke, ali ja se ograđujem od šturih političkih pamfleta.

Mesto u kome se odvijaju radnje mojih romana zove se Palanka. To je sve… Palanka u mojim romanima označava samo malo mesto, nikako i sitne duše.

Pitaše me i da li je Palanka u stvari Majdanpek…

A Palanka iz mojih romana je svako malo mesto u Srbiji u kojem se i devedesetih slušao bluz, rokenrol i sve ono ostalo što se slušalo osamdesetih… Do nas je sve sporije stizalo pre dvehilјaditih. I tako, srećom, uglavnom nismo imali pojma ni ko je Ceca, ni ko je Dragana, ali ni ko je Karleuša… Pa smo, tamo po našim palankama, slušali ono za šta smo, tako neuki, znali: Dilana, Kleptona, Stounse i koješta…

Ovi veliki gradovi koji nisu palanke… Oni su prvi imali Pink…

Baš zato, u inat Filozofiji palanke, mesto u kojem živi moj junak zove se Palanka. Grad uopšte nije junak svih mojih priča, ali ima značajnu ulogu – da demistifikuje predrasude.

Ima li mene u toj priči, pitaš…?

Ima me, ali samo u tragovima…