NIJE SRAMOTA RADITI SRAMOTA JE PO SVOM DOSTOJANSTVU GAZITI

Sinisa 1Prošli tekst beše, do sada, najčitaniji tekst na mom blogu. Ne zato što sam otkrila toplu vodu, svi mi to znamo, ali nismo naučeni da cenimo sebe i svoje vrednosti. Takve stvari kreću od malena, iz kuće – nemoj da se ističeš, nemoj da budeš takva – daj joj da prepiše, nemoj da hvališ, nisi ni počemu posebna.

Mi smo na sličan način vaspitani. Naš otac je smatrao da su sve škole koje smo završavali lake jer nismo padale na popravni, nismo padale na ispitima, nismo kukale kako nas profesori mrze, donosile smo solidne ocene, izlazile, imale momke, ostajale do kasno, a opet sve stizale. I on je iz toga izvukao zaključak da je naš fakultet prelak, i da je nekim drugim (neću da ih imenujem) osobama mnogo teže na studijama jer studiraju prosečno 8 godina, jer njihovi roditelji gutaju priču o nepravdi, profama koji ih stalno ruše, o časovima koje plaćaju za svoju decu. To je za njega značilo da je nešto teško, a ne da je taj neko – pa recimo manje sposoban.

Tako dobar deo ljudi posmatra stvari u životu. Ako si dovoljno glasan i konstantno ponavljaš kako ti je teško, kako je šef grozan, kako tebe niko ne razume, ljudi će razumeti kako si ti žrtva sistema i sažaljevati te. No, ako se ne žališ, ako izbacuješ žuč od ranog jutra ti si dete sreće. Tebi je sve potaman i sigurno si do svega toga došao protekcijom, preko veze, pravarom.

Isuviše smo naviknuti na pomerene sisteme vrednosti. Nekada smo škole završavali zaista na znanje i oni retki čije su mame donosile poklone učiteljici ili prosipali priče o tužnom detinjstvu su bili vidljivi. Znalo se ko su ti pojedinci i obično bi već na nekom višem stepenu školovanja takvu odustajali. Nisu imali kapacitet. Posla je bilo za sve, ali je bilo i dovoljno radnih mesta – mnogo je ljudi radilo u privredi, u fabrikama, na njivama – i oni su nas i prehranjivali. Za vreme mog školovanja skoro svi naši roditelji su bili radnici. Danas je situacija obrnuta – ne pamtim kada je neko dete reklo da mu roditelj radi u proizvodnji – svi su ili  u uslužnim delatnostima, ili u kancelarijama, bankama ili, nažalost, ne rade.

Nisu krivi ti roditelji. Mislim da bi svako od njih pristao da radi za prosečnu platu – recimo nekih 500 evra u proizvodnji. Onih normalnih 8 sati sa pauzom. Ali, takvi poslovi su premija.

Još jedna stvar mi je fascinantna. Postali smo zemlja menadžera. Ne znam da li igde na svetu (sem u regionu) ima toliko ljudi koji su menadžeri. U normalnom svetu neko ko se time bavi donosi poslove svom preduzeću, donosi dobre ugovore, dovodi najbolje radnike, stvara uslove za rad – i na kraju godine kad se podvuče crta on dobija bonus. Velik, ali zaslužen. Što veći, to on odlazi u veće i bolje preduzeće. Zadovoljan on, zadovoljna uprava, zadovoljni radnici. Kod nas, oni imaju jednu sasvim drugačiju funkciju. Da ubede radnika da je srećan što uopšte ima posao, da ga drže pod tenzijom – da svakog časa može ostati bez posla (što je tačno), da ga ubede da je: spor, loš, neefikasan, star – šta god, za mesto na kom radi i da bude zahvalan što ga je ovaj izabrao za posao. Njihova uloga je da “gazdi” obezbede što bolje uslove da ne isplaćuje platu, ili da isplaćuje neke čudne kombinatorike do minimalca – da stvara osećaj stalnog straha i nezadovoljstva, znajući da ako jedan radnik odustane od takvih pravila igre, drugi uskače, makar na nekoliko meseci. Kod nas su gazde i menadžeri – jer oni sve najbolje znaju i neće se njima neki školovani ekonomista petljati u posao.

E, sad, ovo se ne odnosi na sve firme. One koje dugo postoje, dobro posluju, imaju stabilne plate, radnici imaju plaćeno zdravstveno, penziono i ostale dadžbine, gde se poštuje radno vreme, rad praznikom, rad ili čak nerad vikendom – te firme imaju dobro raspoređene rukovodoće uloge – od direktora – preko administracije – menadžera – radnika.

Ove druge, ili one o kojima sam prvo pisala – u njima menadžer može biti bilo ko sa bilo kakvom školom – samo da ume da prodaje maglu, da je dobar na rečima i ume da održava konfliktno stanje. To je posebna vrsta psihologije – što rekoše ovi iz “Državnog posla” obrnuta psihologija – sve je onako kako se nisi nadao i kako nisi naučio.

Zašto sam vam ovo pisala? Pa zato što ima veze sa prethodnim tekstom – Stvari koje zaista dobro radiš… nemoj da radiš besplatno. Kako ubijamo ljudsko dostojanstvo? Tako što teramo ljude da rade takoreći besplatno, ili za malu platu koja ne stiže redovno. Kako taj isti čovek da u prvenstveno poštuje samog sebe, a potom da isto poštovanje dobije od svog deteta, partnera, okoline. Hiljade nezadovoljnih prolaze pored nas. Onih kojima stalno neko preti da su zamenjivi, i onih koji su pristali da postanu nečija zamena – jer nas više decenija bombarduju rečima – ako ste nezadovoljni, gospodo, idite, ima onih koji bi i za te pare radili. I ti kad dođu, vrlo brzo shvate da su progutali mamac i da se lestvica još više spušta, lestvica poštovanja, a podiže ona sa zahtevima koji se pred njih stavljaju.

Šta uraditi? Ne znam. Mislim da svako od nas mora da pronađe rešenje za sebe. Da promisli – da li sam zadovoljan? Da li mogu bolje, više, drugačije? Moram li da živim u večitom strahu – a znam da će ishod biti isti? Da li sam u nečemu zaista dobar? Hajde da radim to – i da to onda naplatim onako kako treba.

Opet ću se vratiti na priču o JA OVO UMEM DA RADIM.  Pre, sada već dve godine, Negoslava i ja pokrenusmo inicijativu da iz anonimnosti izvučemo talentovane ljude – talenat za kuvanje, čuvanje dece, pravljenje društva, pravljenje zimnice, krpljenje, uzgoj voća i povrća, pravljenje rukotvorina – pokušavale smo, i nismo odustale, i dalje pokušavamo da povežemo ljude da počnu da cene sebe i svoj rad – da ponude to što imaju i kažu – evo ja za teglu džema tražim prevoz do Karlovaca. Ja za ištrikan džemper tražim pola kile nove vunice, ja za popravku nameštaja tražim da mi neko popravi televizor – da pokažemo da zajednica može i tako da funkcioniše.

I, da, ono što moramo da naučimo – danas čovek radi i dva ili tri posla – ako želi život iznad lestvice. Da ne pliva samo već i da ponekad izađe na obalu. Nije sramota raditi, nije sramota ni zaraditi. To je najbitnija stvar koju treba da naučimo i mi i naša dece i njihova deca. Sramota je što se neki srame da rade – pa će pre kukati, svesti svoje potrebe na minimum, prodavati nasleđeno, samo da ne moraju da se pozabave radom. Zaboravljamo da je rad stvorio čoveka – da smo radom stvorili i svoje kuće i stvari u njima, i odeću i hranu i knjige i tehniku i sve one divne stvari u kojima uživamo i koje nam život čine lakšim. I, sad se setih, a setićete se i vi – do nedavno smo imali sve što nam treba proizvedeno u, dobro, bivšoj Jugoslaviji, ali to je bio plod rada naših ljudi. Od donjeg veša do, nuklearnih elektrana sve smo to imali. Sad polako bacamo odeću iz tog doba jer se raspada, kvare se poslednje veš mašine, šporeti, bojleri, miskeri, usisivači proizvedeni u našim fabrikama. Naši lekari su obavljali sve ove operacije zbog kojih se danas prave donacije jer nema ko da leči ljude. To sve polako nestaje. Nosimo kineski i turski veš, nosimo švercovane, šatro markirane stvari, kupujemo po second hand radnjama i najlon pijacama, hranu donosimo iz susednih zemalja jer je jeftinija, tehnika traje nekoliko godina i vreme je za menjanje.

To me vraća na početak priče. Nekad su stvari pravljene da bi trajale, ljudi se obučavali da bi čitav radni vek dostojanstveno obavljali svoj posao, kuće se gradile da se ljudi ne iseljavaju malo-malo iz njih, fabrike pravile da bi trajale… Život je bio po meri čoveka, osmeh na svakom licu i radost i ponos što si čovek i što si odavde u srcu. Danas je čovek po meri nekih tuđih života, radost beži na neka druga lica, a po srca ljudi, ako imaju sreće, idu u neke druge zemlje.

E, tu imam savet. Sedite i razmislite – ko sam? Zašto sam ovde? Kako da promenim stvari? Šta bih to voleo i umeo da radim? I krenite u avanturu. Kad opet osetite radost što ste čovek vredan pažnje i poštovanja neće vam biti žao što ste krenuli. Jer, važan je put kojim idemo – do cilja ćemo već nekako stići.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (14)

  1. Odličan tekst, odličan prikaz stvarnosti i napokon, odličan savet. Taj put može da bude toliko neverovatan i može toliko da nas promeni da je prosto šteta pustiti da ideja samo lebdi.
    Bravo!

    1. Hvala Jelena! Taj put je fantastično iskustvo! Ideja koju propustimo naići će na nekog ko će je osetiti i biti srećan u ostvarivanju, a drugom će ostati da se češe i gde ga ne svrbi…

  2. Baš je tako. Prolazi nam život u nadi da će biti bolje. A zapravo svakoga dana je sve gore i gore…

  3. Bravo za svaku napisanu reč! Slažem se u potpunosti sa tobom, sve si rekla onako kako jeste. Žao mi je samo što je velika većina ljudi digla ruke od svega i tako skrštenih ruku sede, kukaju i čekaju da im nešto padne s neba…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.