Gledam svoj lik u ogledalu. Deluje tako mirno i staloženo. Kao posle dana i dana odmora. I smejem se svom odrazu.

Kako se moje unutrašnje i moje spoljašnje ja ne poklapaju. Male, besmislene stvari ostave trag, velike smislene grebu unutra.

Dobro je to, dobro jer niko ne zapitkuje, jer niko ne dira i ne soli. Loše, jer svet tovari na sve još i ne mogu ga kriviti jer ne znaju

da lome.

Pitam se, a odgovor već znam, da li ona narodna da nam Bog nikada ne daje više od onoga što možemo da podnesemo, da li je tačna? U

stvari, vidi li Bog da smo načeti, vidi li on one ogrebotine pa još soli? I, znam da u Boga ne sumnjam, da ih vidi, a da ih on jedini

soli s namerom dobrom, a da će vreme pokazati zašto.

Kad sam pisala pre koji mesec o stvarima koje se ponavljaju, nisam ni bila svesna koliko sam bila blizu ponavljanju. Bogu hvala

što me čuva. Bogu hvala što čuva i one koje volim, i što sada znam da se o drugoj lekciji radi. O kojoj, to ne znam. Ali, nikada na

početku njegovih časova nisam ni znala šta želi da mi kaže.

Gledam se u ogledalo i mislim – kako je bila u pravu žena koja je rekla da su žene najlepše kad su najumornije… Ako za sebe mogu da

kažem da sam lepa.