NEKA OSTANU TIŠINA I SEĆANJE – I JEDNO ZBOGOM

Sneg se poigrava nad ravnicom.

Kad pogledam u pravcu Srema – vidim da su mu obe noge spuštene, šeretski nad Fruškom gorom. Veliki tamni oblaci u daljini nagoveštavaju nevreme. A između tih spuštenih nogu vidi se svetlo – ono koje uvek nagovesti da dobri dani dolaze. I da podseti da u stvari ne postoji to – nevreme – već samo vreme. Jednostavno i neumitno. Nezaustavljivo kao i promena. Kao život.

Nije ni dobro ni loše. Mi smo ti koji pokušavamo da mu pripišemo i prišijemo neki atribut koji će ga učiniti prihvatljivijim. Koji će nas opravdati zbog neispunjenih obećanja, želja koje smo zaturili, ljudi koje nismo viđali jer eto vreme…

Vreme je neutralno. Samo prolazi a naše je da hvatamo korak s njim.

Neko u jednom trenutku izgubi korak pa kaska.

Neko žuri pre vremena.

Neko ode pre vremena.

Neko stigne na vreme.

Neko ode kad mu vreme nije.

Neko ode van vremena.

Neko ostane (u nama) za sva vremena.

Ali niko nikad nije zaustavio vreme. Niti prevario. Jer, sve može da stane osim njega. Čak i da sve satove spalimo, da prestanu sva kuckanja, zvonjenja, da brojevi budu izbisani, da nas tišina prekrije – mi bismo na sebi nosili znakove prolaznosti. Vreme menja prirodu, godišnja doba nam kazuju da smo se pomerili. Naša lica, ruke. Čak i ako uspemo da prikrijemo tragove, odaće nas korak, glas, ramena…

Vreme se ne cenjka sa nama. Ne obazire se na okolnosti. Ono ima svoj ritam iz kog ne izlazi. Od kad je sveta i veka. Pa i pre toga. Ono što je bilo i što će ostati i kada nas više ne bude bilo biće vreme. Ni dobro ni loše.

Na nama je da od tog beskrajnog niza istih trenutaka napravimo svoj niz po kom ćemo pamtiti vreme koje smo mi proveli na ovoj zemaljskoj šari. Da pravimo svoju brojanicu pa kad jednom krenemo da prebiramo možemo da kažemo… evo, ovo je podseća na roditelje, ovo na prvi dan škole, ovo na prvo putovanje, ovo je prvi poljubac, ovo prve suze, ovo rastanak, ovo susret, ovo je onaj zlatni dan… i tako redom do onog kad kažemo, a ovo neka vas seća na trenutak kada smo se pozdravili do nekog novog vremena.

I tako, sneg spustio noge nad Sremom. Seli oblaci na Frušku i gledaju malo u Dunav, malo u Savu… Tako ona meri vreme. Gleda i razume da u istu vodu dva puta nećemo ući… jer toliko toga je videla. Pa i ovi oblaci što svaki put donesu sneg… nikad od iste vode. Ovaj danas – omekšava zemlju i zaliva onaj dud pod koji se svi polako skupljamo.

Da primi jednu dobru dušu. Da je prekrije belinom kao perinom kojom je majka kao sasvim malu ušuškavala. Da se u majčinom zagrljaju svije ponovo. Da je otac, mlad, jer tamo smo svi mladi, pomiluje i obraduje joj se. Dok gleda tople oči njene majke.

Da uhvati za ruku svoju stariju sestru i sa njom po nebeskim livadama i stazama zauvek šeta. Obe tako lepe, mlade, nasmejane, rasterećene od svih briga i nedaća. Lepe sestre S. I da prebiru svoje brojanice i prisećaju se. I smeju se, beskrajno dugo i toplo. Kako samo sestre povezane beskrajnom ljubavlju umeju. Pod budnim okom oca i majke. I svih onih koji su ih tamo dočekali.

A sneg nad Sremom… inati se, kako samo on to ume. Spustio obe noge pa začikava zemlju… pašću, neću. A zemlja  zna… sve padne pa ćeš i ti pasti.

Kad tad. Nestašni sneže.

Reći su samo s Bogom… 

I… neko reče jutros – posebni odlaze na svete dane.

Ne znam. Ali da je bila posebna jeste…

Zbogom…

I neka ostane tišina i vreme koje neumitno prolazi.