O DOBROTI, VERNICIMA, DRUŠTVENIM MREŽAMA I BOŽIĆNOM DUHU

Ne znam da li sam vam pričala o svojoj prijateljici. U stvari, znam da jesam, često je u raznim kontekstima spominjem, samo je ne imenujem jer je nema na društvenim mrežama. Njen izbor je da je javno nema, ali je tajno mogu spominjati koliko god mi duša ište. A oni koji je znaju će je u mom pisanju i prepoznati.

No, zašto ja opet o njoj? Ta moja prijateljica mi je godinama, kad krene neka priča o praznicima, crkvi, Bogu, veri – uvek govorila kako je ona ateista. Kako ona ne veruje, eto… A svaki njen postupak, komentar, sve što uradi, sve što kaže ili sačuva u sebi upravo su slika  deset zapovedi. Slušam ja nju tako, uz osmeh blag i kažem – da bi bilo dobro kad bi svet bio sazdan od takvih ateista – bio bi bolje mesto. Ona me pogleda, i samo se nasmeši.

Iz nekog razloga ona nije krštena. U njihovoj se kući nisu praznovali verski praznici. Ali, rekoh ja njoj, čovek bez vere ne postoji. Možda ti to ne zoveš Bogom, ali veruješ, zar ne… I ona potvrdi. Moja draga prijateljica veruje u dobro u ljudima, u pravdu, u čestitost, u jednakost, u ljubav, u svetinju porodice, u svetinju doma. Ona je svoje dete vaspitavala i odgajala i od njega divnog čoveka napravila svojim beskrajnim strpljenjem, trpljenjem i verom da će on baš takav kakav i jeste biti. 

Ovih sam dana listala Fejsbuk i pokušavala da se distanciram od raznih napisa. Mislim, sad ga vidiš, za pet minuta poješće ih novi. Generalno, tužno mi je što smo intimu preneli na društvene mreže. Opet ću se pozvati na jedan razgovor sa jednom drugom prijateljicom koja je, za razliku od one prve, vernik. Tako se deklariše.

Jednom smo tako nas dve o nečemu pričale i one reče kako joj je tužno što su ljudi počeli toliko da zadiru jedni drugima u intimu. Kaže – pitanje verovanja ili neverovanja je intiman, privatan, lični čin i nju dira ta doza javnosti i u verovanju i neverovanju.

Tada o tome nisam toliko razmišljala – ali ove godine sam u potpunosti shvatila o čemu je ona tada govorila. Jer smo ove godine saznali  i više od onoga što je trebalo da znamo. Rekli su nam i više od onoga što bismo ikada pitali. Mislim na društvene mreže. 

Ono što znamo o društvenim mrežama jeste da možemo da biramo koga ćemo pratiti a koga ne. Možemo da ignorišemo određene objave. Možemo i da ukinemo profile ako nas čitav koncept baš toliko baca van ravnoteže. 

Do pre nekog vremena bih se upuštala u komentare ispod nekih objava. Sada više ne. Sada me još samo kopka – čemu sve to? Čemu tolika količina cinizma, ogorčenosti, nestrpljivosti (da, na neStrpljenost mislim)… 

Moje viđenje ovih praznika – a kod nas u porodici, recimo oni traju od Božića do Božića jeste vreme mira i radosti. Vreme praštanja i moljenja za oproštaj. Vreme čestitanja i umnožavanja dobrog. Vreme kada malo više obraćamo pažnju jedni na druge. Vreme kada se okupljamo s porodicom i prijateljima. Vreme kada se setimo svih onih koji više nisu sa nama a deo su naših života. Vreme kada se setimo i onih koji nam nisu blizu, a bliski su nam. Vreme kada donosimo neke odluke, kada obećamo sebi. Vreme kada se uspori. 

I znam da ništa ne počne i ne završi se baš tog datuma. Ali to jeste jedan ciklus od 365/6 dana i dobar period da vidimo gde smo pošli i dokle smo stigli. Da obnovimo svetlost u nama i da čista srca krenemo u novo. Nije to samo priča vezana za Boga i veru.

Kako ja to shvatam? Kao što umijemo lice, operemo ruke i telo, čistimo cipele, peremo odeću, tako čistimo i duh, dušu i srce. I tu se svašta nakupi. I ako ne otvorimo srce i ne pustimo da iz njega izađe jed i jad, i tuga i bol, i patnja i grč – neće moći da uđe svetlost i ljubav. A, nekako verujem da svako od nas jeste ljubav. I da svakom više prija svetlost od tame. I ako nam je duša u mraku, mi ne vidimo ljubav. Ne vidimo dobrotu i svetlost i čuda svakodnevna. 

I, sa čudima se brkamo. I čudimo – gde su. A čudo je kad otvorimo oči svako jutro i vidimo, i uspravimo se u krevetu i pomeramo ruke i noge. Krenimo od tih malih čuda. Pa i mi smo sami jedno čudo – jer od toliko mogućih kombinacija u trenutku našeg začeća napravila se baš ova  koja se zove imenom našim.

I, dat nam je beskrajan niz mogućnosti. Samo nam nije dato da znamo koliko vremena za njih imamo. Pa, pomislim – zar ne bi bilo bolje da, umesto na to što trošimo svoje vreme na, kako deca kažu, hejtovanje, koristimo vreme za neke lepe stvari. Na neka lepa čudesa. Na spremanje hrane, čišćenje doma, učenje nečeg novog, neku zanimljivu knjigu, dobar film, priču s prijateljem, razgovor s decom, posvećenost partneru, tihovanje, radovanje, osmehivanje, plakanje, padanje, dizanje.

Zar ne bi bilo lepo da svemu tome posvetimo vreme koje nam je dato u neznanom obimu.

I, ovde bih stala, ali bih za kraj citirala dragu Ljiljanu Kosanović:

Zahvaljujem svim nesavršenim ljudima koji imaju tu sklonost da u drugima traže savršenstvo…
Zahvaljujem na njihovoj svesti do besvesti…I imam dve poruke za njih :
1. Potrošite lekcijašku energiju na pronalaženje mira u sebi i
2. Niti ste vi ono što mislite o sebi, niti sam ja ono što vi mislite o meni!