Nepovratni trenutak kada se snovi mimoiđu

romantiča snohvaticaDošla je kod njega jednog jesenjeg dana. Ili je to bio dan koji je pripadao kraju leta? Nije bila više sigurna. Davno je to bilo.

Šturi oglas u novinama – tražim ženu srednjih godina, po mogućnosti, udovicu bez dece, da mi vodi domaćinstvo.

Javila se. Pozvao ju je. Bio je simpatičan gospodin, činilo joj se njenih godina, visok, elegantan.

Trebalo je da brine o njemu, o kući – da sve funkcioniše kako treba. I da živi u kući sa njim.

Pristala je. I počeli su da teku dani zajedničkog života. U početku su bili dva stranca koja su vezana interesom, ona je imala krov nad glavom, on uvek čistu i urednu kuću. Skuvano, ispeglano, sređeno.

Korak po korak i postajali su više od stranaca.

Hoćete li da ručate sa mnom? Prijatnije je u društvu, a svakako vi kuvate za oboje.

– Hoćete li sa mnom da kupim neke stvari u gradu? Bilo bi lepo čuti vaše mišljenje…

Mogli biste da putujete zajedno sa mnom na more. Šteta je da trošite na prevoz i smeštaj. A i ona kuća na moru zvrji prazna. Bolje da je vi sredite i namestite kako vi to najbolje umete – pa se smestite u neku sobicu.

I tekli su dalje dani zemaljski. Slučajni pogledi postajali su namerni, usputni dodiri su bivali sve duži. Otkad je ona bila tu on je shvatio koliko mu nedostaje dodir žene, osećaj kad nekoga priviješ uz svoje telo, kada nekog stisneš u trenutku zanosa. Kako mu nedostaje miris dva pomešana tela. Nije bio siguran da li se nešto slično dešava i u njenoj glavi.

Rešio je da rizikuje. Zakucao je na vrata njene sobe.

Da? Izvolite… 

Prvi put je bio u sobi koju su sada zvali njena. Bila je čista, puna sitnih ukrasa, detalja, malih ramova sa slikama po zidovima. Prišao je da ih pogleda. Na svakoj su bili srećni ljudi. Nasmejani. Utešno toplo – ili otužno deprimirajuće, zavisi kako posmatraš, pomislio je u sebi.

prtljagU jednom uglu sobe bili su poređani lepi, starinski koferi, kao večiti poziv na neki važan, put. Buketić suvog poljskog cveća davao je dozu romantike tom aranžmanu. Nije je pitao čemu sve to.

Prišao joj je, klekao pred nju i poljubio. Treperavo, kako se ljubi žena prvi put, kad ostavljaš svoj prvi trag na njoj. Zavukao je ruku pod njenu bluzu. Nije se opirala. Spustila je svoje ruke na njega. Znao je – njegova domaćica od danas postaje nešto više, nešto bliže, najbliže onome što žena može da predstavlja u njegovom životu.

I opet su tekle godine. I dalje je ona brinula o domaćinstvu, o redu, miru – on je radio neke svoje poslove – ručali su zajedno, putovali u onu kuću na moru zajedno, delili povremeno njenu postelju – jer jedino što nikako nije želela bilo je da prespava u njegovom krevetu. Nije mu smetalo. Ako tako želi, njemu odgovara. Video je da se na njenom zidu pojavio još jedan mali ram boje lavande bez fotografije, ali nije je pitao zašto je prazan. Nije mu to bilo naročito važno.

Godine su i dalje klizile. I oni su postajali sve stariji. On se sve teže kretao – ona ga je negovala, samo nikako nije pristajala da legne u onaj krevet koji se zvao njegov.

Već dugo hoću nešto da vas pitam… predložim… ne znam kako bih to nazvao. Znate, godinama smo zajedno, i vi ste mi značili više nego i jedna žena u mom životu. Bili ste tu kad je bilo lepo, ali i kad sam padao i kad sam, da vam priznam, da nije bilo vas, bio rešen da se predam sudbini. Vi ste bili moj pojas za spasavanje. Moj smisao i moje svetlo u tamnim noćima. Bili ste, sad, dok vam ovo pričam, shvatam, ljubav mog života. Hteo sam da vas pitam – da li biste se udali za mene? Na kraju, sve ovo biće vaše kad mene ne bude više…

Slušala ga je sa nekim čudnim mirom na licu. Kad je završio, sela je na ivicu njegovog kreveta, prešla rukom preko čaršafa i progovorila:

– Sećate li se onih kofera u mojoj sobi? I onog buketića na vrhu? Sećate li se onih ramova na mom zidu, fotografija srećnih ljudi i onog malog, boje lavande koje sam nakon godina okačila? Znam da se sećate. U tom ramu sam mislila da će jednog dana stajati naša dva nasmejana lica, uhvaćena u trenutku koji mi sada nudite. Mislila sam, posle toliko vremena, poželećete da vam postanem nešto više. Proplakala sam mnoge noći gledajući srećna lica drugih. Možda nije ni trebalo da ih kačim i da prizivam nešto što meni poslato bilo nije. Možda nije trebalo da prizivam romantiku – i da u tim trenucima patim što je mene uvek zaobilazila, ili bila napola tu. Sreća je bila potpuna, ali čarobni dodir romantike bio je deo snova jedne devojčice…

Onda sam se setila vaših reči – da sam ja najviše što žena može da bude u vašem životu. Mogla sam tada da odem, ali ja sam samo skinula onaj ram sa zida, onaj za nas namenjen i poslednji put se isplakala zbog onog što meni suđeno nije. Oprostila sam sebi što sam godinama verovala da ćete jednog dana doći i kao na onim fotografijama, zaprositi me, a ja ću, taj put od prevelike sreće, zaplakati, baciti vam se u zagrljaj i reći to čarobno da… Oprostila sam sebi što sam živela u zabludi,  oprostila i vama jer vi ste iskreno rekli tada šta ste imali da kažete, mada vas, tad, ništa nisam ni pitala. Oprostila sam oboma i oprostila se od sna.

A oni koferi – u njima je bila jedna venčanica, i devojačka sprema. Maštala sam, kako to sada smešno zvuči, da se sa tim koferima preselim u ovu sobu u ovaj krevet na kom sada sedim, da postanem vaša žena, onako po starinski. Moja je soba bila stari svet, ovo je trebalo da postane naš, novi. Zato nikada nisam želela da prespavam ovde, da ne ukaljam čistotu ove postelje i ne razbijem magiju. I onaj buketić bio je spreman da bude buketić za mladu.

Ali, te noći i ta sanjarija je bila razbijena. Kofere sam ispraznila, ostale su samo prazne školjke. Buketić sam bacila u reku, neka ga voda odnese, kao što mi je odnela mladost, snove, nadanja.

I ništa ja vama ne zameram. To nije bio vaš san i nije vama bilo pisano da ga ispunite. Bila je to samo moja šašava želja da  na taj zid okačim jednu fotografiju i da kako vreme curi i ona postaje sve bleđa sa vremena na vreme pomislim na taj trenutak beskrajne radosti. Ali, oprostila sam i oprostila sam se od svega te noći. I više nisam plakala. I više nisam sanjala. 

Sutradan sam otišla i kupila sebi ovaj prsten (pokaza mu prst), to sam jedino mogla sama da uradim. Da okujem svaku mogućnost da se san još jednom raspojasa. Da bude nešto poput tačke na i.

I zato sada odbijam vašu ponudu – jer za sve postoji vreme – pravo vreme – a mi smo se u tome mimiošli. Kad sam silno želela vi niste ni pomišljali, sada kad vi pomišljate, to više nije želja već zahvalnost ili strah da vas ne ostavim – a to nisu pravi razlozi i zato hvala, ali ne…

romantični radSetio se njene sobe i prvog dana kada je ušao i video sve one ramove. Setio se i da je pomislio da je sve to otužno deprimirajuće (a sada je znao da je za nju to bilo  utešno toplo) i pomislio, ne, nije pomislio ništa. Nije bilo više ičega o čemu je vredelo misliti.

Dvoje slučajnih ljudi  u jednom zajedničkom životu, dva različita pogleda na jednu sreću. Dva sna u različito doba odsanjana. Spakovana, u neke kofere koji nikada nisu pošla na put. Puštena niz vodu da se u nečijem snu probude.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (2)

    1. Znam. Samo priče donesu isečak onog trena kad se stvari još nisu završile, ili… kad malo tešemo kraj s određenom svrhom. Volim vaše divne i tople komentare. :) Hvala vam!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.