Sve na kraju ispadne dobro ili kako treba.
Ali nije ispalo kako treba i nije dobro.
To samo znači da još nije kraj.
Ima smisla. Ima utehe. No, zahteva beskrajno strpljenje i tajnu veštinu (s) trpljivog čekanja.
Umemo li ili smo davno postali instant žitelji sa jednom jedinom parolom – ja hoću sad i hoću sve.
Bio je jedan trenutak, tamo posle drugog velikog rata u jednom periodu važila je zaista ta parola – hoću sad i hoću sve. Kao i ona čuvena – tražite nemoguće… Bio je to period kada je sve zaista išlo – zamisliš – dobiješ, poželiš – imaš. Ali to vreme je prošlo i dok se točak istorije ne vrati ponovo na takav trenutak moramo se priviknuti da okolnosti zvane strpljenje.
Polako. Lagano. Nežno. Trpljivo.
Vratili smo se sa odmora. Otišli smo na sedam dana – mogli smo i da ne idemo, ali da bismo barem malo ušli u taj slow ritam moralo se. I ove smo godine pratili Dunav, ovaj put do Kladova – prolazili kroz predele koji su blagosloveni – plodnom zemljom, širokom vodom, bujnom vegetacijom, kišicom koja padne i nekoliko puta tokom dana kao da neko samo pofajta čitav predeo. Nežno. Kao majčinski poljubac. Da bolje raste. I niko nikud ne žuri. I niko mnogo ne pita. Opušteno.
Sedam laganih dana. Sedam dana u kojima sam tek na trenutak dozvolila da mi ono što sam ostavila kod kuće uđe u krug misli. Da sebi oprostim sve užurbanosti, svaki trenutak u kom sam preforsirala sebe, u kom sam dozvolila da stres preuvlada. Da sebi pokušam da obećam usporenu, laganu, nežnu, (s)trpljivu plovidbu kroz život. Da pokušam da svim dobrim ljudima sa kojima dolazim u kontakt i koji se ukrcaju na moj brod podarim deo laganice, a da njihovu brzinu ne prenesem u svoj svet.
Sve dođe na svoje. Zaista. Pre ili kasnije. Ako požurujete, možete da zgužvate papir na kom je zapis o tome kako će ta priča da se završi. Da kapne nešto i razlije samo jedno slovo i nikada nećete saznati kako je moglo da ste pustili da ide po svom. Jer, žurili, ne žurili, sve dođe na svoje.
Šta ja mogu na tom putu da uradim? Da budem strpljiva i trpljiva. Da budem puna ljubavi prema sebi prvo, prema svakom i najmanjem delu sebe, da volim svaku svoju misao, a u mojim mislima je i svet oko mene – te je i on jednostavno ljubav. Svaka misao upućena i svaka reč upućena da bude ljubav.
Ovih dana pročitah dve divne stvari. Jedno je status Dejana Košarčića na FB I kad zamolim Zemlju za oprostaj sto hodam po njoj……
Drugo je priča sa bloga Snežane Medan – Tražim pomilovanje . Oba su o praštanju – i istini da nije Bog taj koji treba u naše ime da oprašta – već da smo mi ti koji svaki dan treba da opraštamo i molimo za oproštaj. I zemlju kojom hodimo i nebo koje je nad nama i majku koja nas je rodila i komšiju koji sa nama prostor deli i decu koju smo rodili i onu koju nikad rodili nismo i ljude koje smo voleli i one koje nikada stigli nismo i žito koje je za nas rodilo i ono čija letina nikada obrana nije, od svakog kamena koji smo pomerili, od svakog koga smo i u mislima povredili, da molimo svaki dan za oproštaj i da praštamo svakom ko se o nas ogrešio. Jer nema goreg pića od gorčine koju mnogi jutrom naspu i do večeri ispijaju, pa noć u bolu svom odboluju, pa na to još jednu grdnu čašu jutrom naliju…
Ljubav, strpljenje, trpljenje i praštanje i lagani ritam… to je najviše što u ovom trenu možemo. A malo li je i nije li to onaj dobar završetak jednog poglavlja? Leta, odmora, braka ili samoće, jedne faze života? Na kraju sve dođe na svoje… i bude baš onako kako treba. Samo treba biti strpljiv.
Leave a Reply