Ovo je priča o dvoje ljudi koji su pre sedam godina jedno pred drugim raspakovali kofere i počeli da vade iz njih neke stvari, lagane, pa red teških, pa kad bismo pomislili da će ono drugo da ode jer je delovalo preozbiljno to naše breme, da se slomi pod težinom onog što smo stavljali jedno pred drugo, opet bismo ubacili koju laganicu. Ali, to nije poezija. To su ozbiljne životne priče. Neke su toliko teške da je trebalo vremena da se u dušama slegnu.
Nije ovo poezija.
Nismo bili deca kada su nam se prsti prvi put dotakli. Nismo bili lagani kao oblaci.
Ali imali smo dovoljno lepršavosti u sebi da bismo mogli da još jednom pokrenemo točak ljubavi iz početka.
Nije ovo poezija.
Ali, verovali smo u to da se ljubav s godinama uvećava. Svi oni koji su kroz naše živote prošli ostavili su trag. Ostavili su deo svoje ljubavi i nose u sebi deo naše. Tako umnoženu smo pomnožili pre sedam godina.
Nije ovo poezija.
Ali je sve posuto finim prahom nastalim tokom godina tokom kojih nas je život mleo. A mi taj prah ne pretvarasmo u mržnju, gorčinu, osudu – već smo ga skupljali u flašice na kojima je pisalo – životno iskustvo.
Nije pesma, drugari.
Ovo su i godine u kojima smo shvatili da imamo čitavo jedno pleme nerođene dece. I sva su lepa, dobra i blaga. Rešila deca da se jednu generaciju odmore. Jer, stare smo duše i oni i mi. Milujemo ih kroz snove, odrastaju kroz naša dela.
Nije ovo pesma.
Ali je radost, tiha. Naša. Odnegovana kroz godine. Kaljena kroz sve teške trenutke. Radost i kad je teško. Radost i kada kanu suze. Radost i u imanju i nemanju.
Nije ovo poezija. Ovo je ljubav. Ovo je:
dobro jutro i laku noć
kako je bilo na poslu
kako si danas
jesi gladan
treba li ti pomoć
hoćeš da…
mogli bismo…
svako da
.Od prvog dana ovo je priča o dve ptice. I jednoj kućici. I svakom danu poput praznika. I slavlju. Ovo je priča koja je počela davno – kada su nas delile republike, ali spajala država. Pa su republike postale države, a država nestala. Sve te vodilo k meni... rekao bi Arsen. Iz planina u ravnicu. Sve je to, drugari, bilo u našim koferima s početka. Svaki kilometar, svaka tuga, smrt, rađanje, seobe, deobe. Svega je toga bilo. Ali, nije bilo patetike ni gorčine. Stare smo mi duše.
Zato – nije ovo pesma.
Ovo je jedna crtica u našim životima.
Ovo je ljubav.
Ovo je dvojac.
Ovo je mikrokosmos.
Ovo smo mi.
Ovo je naših prvih sedam godina. U kojima smo raspakovali kofere, sredili kućicu i sada poput ptica slavimo dan ljubavi naše. Zato smo poetiku prepustili onima kojima to od ruke ide. Ovako su to videli Arsen i Gabi. A nama se dopalo – jer smo se u te stihove ugnezdili.
Već sedmi dan je kišilo k’o sa mnom da je čitav svijet zaboravljen al’ ti si se nasmiješio i nebo se nasmiješilo u isti tren
I život svoj si listao i zvijezde su svjetlucale u život moj a onda si me ljubio k’o ptice sto su kucale na prozor tvoj
Ja slavim večeras dan ljubavi tvoje u kući za ptice, u kući za dvoje
I dok ti pričam o nama ti gledaš me i smiješiš se jer sve to znaš i makar dani prolaze jos uvijek ptice dolaze
0
Leave a Reply