PRAZNIČNI DANI U KOJE SMO SRCEM I DUŠOM UTKANI

Jednom davno, sada već više od jedne decenije, reče mi Ljilja – pitaćeš se svaki put – a gde su moji praznici. Danas gledam jelku i sitne sijalice, mnoštvo svetala poput anđelčića na našoj jelci i prozorima. Trepere laganu. Opet je decembar. Kao i prethodnih godina. Opet su praznici, a pitanje leprša u vazduhu.

Odgovor je: moji su praznici ovde, u meni. U mom oku. Vidim lepotu. U oku treperi svetlost sakupljana u teglice. Spakovana u srce. Otvorena kad i praznični dani. To su moji praznici. I onih koji su fizički oko mene. I onih koji su sačuvani zauvek u mom srcu. Moji praznike sebično čuvam. Čak i te godine kad mi je postavila to pitanje, pred kraj… imala sam malu jelku. Jesam bila sama, jesam otplakala, ali nisam puštala praznike. Ne puštam ih ni danas. Anđeli po skrivetim kutkovima. Jelka, skriveni pokloni, planiranje kolača, obavezni ručkovi za nekoliko dana, čestitanja, poruke, poneko pismo, retka razglednica. Po praznicima merimo vreme. Oni su naše zastavice pobodene u trenutke, pa prema njima merimo vreme. Koliko koraka pre i posle. Bez njih bi dani bili samo niz brojeva. Bez ikakvog čvrstog uporišta. 

 

 

Praznici su naše luke. Ukotvimo se na nekoliko dana. Spustimo sidro i skupljamo u teglice sve sitnice. Konzerviramo uspomene. Čuvamo ih na onim posebnim mestima. Otvaramo vanredno kad naiđu posebni trenuci. Kada nam treba poznatih boja i mirisa da preživimo. 

Nekad sam za praznike podvlačila crtu i sabirala pređeno i obećavala sebi šta to treba u narednom nekom periodu da prođem. Više ni to ne radim. Obećanja mi nikada nisu išla. Uvek neko izneverim. Uvek nešto propustim. Uvek se nešto nepredviđeno desi. Zato sada prihvatam da je malo toga (neko će reći skoro pa ništa) pod mojom kontrolom – pa puštam. Svakako ćete saznati sve što se bude dešavalo. Za neurađeno se neću morati pravdati. Voleću vas i dalje, voleće me oni koji me i sada vole. Širiću krug poznanstava, a neka će se primiti na duge staze. Putovaćemo, primati goste, gostovati. Radovaću se svakom vašem uspehu i biti tužna kad takvo vreme dođe. 

Ono što će biti moja zvezda vodilja za narednu godinu – biće da još više radim na tome da budem društveno korisna. Da budem deo nečijeg ličnog praznika. I da neko sa mnom podeli dan prazniku nalik. Da pitanje – a gde su moji praznici – ne mora da se postavlja…

 

A kad bi trebalo da objasnim zašto su praznici toliko važni rekla bih:

 

U  praznične dane utkani su svi oni koji su deo naših života. 

Neki osmesi, kojima smo se razumeli bez reči.

Neke reči koje su samo nama nešto značile.

Neki pokreti kojima smo se dozivali.

Neki pozdravi kojima smo se rastajali do nekog novog viđenja.

Neke fotografije na kojima se više ni ne prepoznajemo.

Neke oči u kojima su suze, više ne znamo zbog čega, ali ih pamtimo.

 

U praznicima su:

 

Svi naši prvi poljupci.

Dogovori.

Jutra koja sviću nakon magičnih prazničnih noći.

Sve naše divne želje.

Pokloni s namerom.

Slučajni susreti.

Poruke na nekim ceduljicama.

Mirisi kolača.

Praznici su poput prve jutarnje kafe. Topli, mirišu na kuću, na početak. Greju nam prste i dušu. Čuvajte praznike, čuvajte drage ljude, čuvajte uspomene – a pre svega sebe – da biste vi nekom bili praznik nad praznicima.