O crvenoj tašnici, šećernom kaputiću, proleću i još nekim sitnicama

soul Pokušavam da objasnim deci kako jezik ne mogu posmatrati odvojeno od stvarnosti. Radimo glagole i pokušavam da ih navedem da osete razliku između onog što se desilo, što se tog trenutka dešava i onog što tek treba da se dogodi. I, kažem – sigurni ste u ono što ste juče radili, znate i šta sada ovog časa radite, ali ne možete sa sigurnošću tvrditi da će se nešto u budućnosti dogoditi. I oni me gledaju i shvatim – ne razumeju. Ne mogu još uvek da prihvate da postoji nešto što nije zacrtano, nešto izvan strogo kontrolisanih roditeljskih uslova.

Shvatim, ovog trenutka, možda je dobro da samo malo skrenemo sa puta i objasnim im da nije budućnost baš totalno van naše kontrole – i da svaki korak koji pravimo u sadašnjosti jeste u stvari naše ulaganje u sopstvenu budućnost. Rekoh, zamislite da vam kažem  – do kraja godine ćemo da se zabavljamo na času. Da li bi vam se to svidelo? Da ne učimo, nego da radimo šta nam je volja? Neki kažu da, a neki su skeptični prema ovoj ideji, čekaju šta će dalje da se desi. I, tako se mi zabavljamo, a onda vas obavestim da niko neće upisati sledeću godinu ako ne položi test znanja iz srpskog – a vi shvatite da ništa ne znate. To vam je ta priprema za budućnost. Ako svaki čas budemo radili i učili mi smo svoju budućnost učvrstili. U suprotnom, opet znamo kakva nam je budućnost. Na vama je odgovornost da odlučite kako želite da ta budućnost izgleda. Vidim, razumeli su. Toliko koliko u tim godinama i treba da razumeju. Da shvate da je svaki korak koji činimo naše seme za budućnost.

Čemu ovakav uvod?

Valjda zbog proleća, valjda zbog buđenja, otvaranja očiju. Navikne se čovek na sneg, navikne se na tišinu, na skrivanje među zidove, ali sada zasvrbelo proleće i promene. Menjala sam se ove zime i ja. Mnogo sam se pitala i preispitivala. Ljudi i događaji pukli pred mojim očima u nekom sasvim novom svetlu. Neki su dobili topao i ljudski oblik. To su svi oni prema kojima sam sama gajila predrasude misleći da su onakvi kakvima sam ih ja u svojim mislima kreirala. Neki drugi su, opet… ne znam kako bih ni sama sebi objasnila tu promenu u njima… neki kao da su poneti trenutkom, nekom nerazumnom silom počeli da se ponašaju, upravo tako, nerazumno. I nisam sigurna da li su sve ove godine dobro skrivali tu stranu ili je vreme jednostavno takvo nastupilo da se gubi osećaj za ljudske vrednosti i merila morala.

Davno sam čula životnu mudrost da u životu ni od koga ništa ne očekuješ, pa će sve što dobiješ biti čista ćar i radost. Mislim da je sada trenutak kada na delu učim ovu važnu lekciju. Preterana očekivanja – divan štit od stvarnosti. Zašto sam deci objašnjavala da sada utiru put za budućnost i da je nauče šta je odgovornost jer će im to jednog dana biti od velike koristi? Pričam im da ih ne bi život jednog dana iznenadio i da ne počnu da krive život, partnera, kolege sa posla, komšije za svoje neuspehe i pad. Tužno je gledati odrasle ljude koji i dalje očekuju da neko čisti za njima i da im i dalje drži svileni povez na očima – jer je za njih stvarnost neko egzotično mesto. Tužno je kad pokušavaju da se prikriju iza mišljenja drugih, tužno je i kada si taj drugi koji dozvoljava iz raznih razloga, da se neko skriva iza tvojih leđa. No, dobro je kad to shvatiš i potražiš onaj deo sebe koji kaže, hajdemo dalje malo drugačije.

crveno prolećeProleće miriše. Neki dan prođem pored poslastičarnice, odmah tu, pored naše zgrade koja radi od prvih toplih dana do poslednjih koji već zadiru u zimu. I vidim, lagano se dižu roletne. Još se ne šarene kugle, ali nagoveštaj je tu. Miriše na novo doba. Otkrivam druga lica ljudi oko sebe. Otkrivam svoje novo lice. Opet kažem ne znam da li je u pitanju proleće, ili nešto treće, ali menja se.

I, da, mislim da ću kupiti malu crvenu tašnicu, iz jedne od prethodnih priča.

I, da, mislim da ću pored divne priče Ognjenine i Aleksandrenm uskoro da vam podarim još nekoliko priča meni dragih blogera. Pa onda još nekih.

I, da, što se tiče maski – ovaj Fejsbuk je divno čudo – dobar način da neopterećen prethodnim znanjem, samo redovnim iščitavanjem učiš o ljudima i ljudskim karakterima. Mnoge ljude, zahvaljujući blogovima imam sada za prijatelje. I dobar deo njih još uvek nisam upoznala lično, ali ih doživljavam kao svoje rođene. Veruješ im na reč, jer za mene je reč svetinja, a njihove su baš takve. Divne i svet(l)e.

Opet ima i onih drugih za koje ne poželiš da saznaš kakav se sadržaj krije iza suviše nametljive forme. Suviše reči, suviše kako bi Engelzi rekli sugar coated (ispravite me ako nisam dobro napisala). Od previše šećera trnu i kvare se zubi. Ponekad skoči i andrealin. Primetim da na moj mentalni sklop nešto se takvi kaputići ne lepe. Možda je to sve samo do mene. Uvek su mi pažnju privlačili oni koji imaju ono nešto na prvu loptu. Sve ostalo mi je kao muvolovka, a od toga se od malena sklanjam. Ali, to sam samo ja :)

I još samo ovo da vam kažem!

 Danas sam otkrila da je jedna meni mnogo draga stranica prodata u marketinške svrhe. Znam da stranica koja ima više od 200 članova ne može da menja ime, ova broj članova meri hiljadama – ali do nedavno su Ratnici svetlosti bili zaista to – a onda shvatiš da i ovde para vrti – gde svetlost ne dopire – te stranicu sada vodi neko ko reklamira raznorazne kozmetičke proizvode.  I, da ne završim mračno – da se pohvalim  – kupila sam malu crvenu tašnu!

Reči zaista čine čuda. Eto, tako razmišlja jedna plavuša posle dva petka obeležena brojem 13.

crvena tašnica

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (14)

  1. Baš lep, optimističan, lepršav post! Stvarno, proleće miriše. Meni obično na lenor ili neki drugi omekšivač kad komšiluk iznese veš da se suši :) Veš kao vesnik proleća :)

    1. O, da :) sjajna asocijacija. Kad komšinice pruže veš, nekad Bohor, danas Lenor. Svako ima svoju mirisnu asocijaciju… a kažu da nam je to najstarije sećanje koje imamo! Hvala Tashonslah. :)

  2. Prolece nas izgleda sve pokrece, pa ga svi rado ocekujemo. I te kugle sladoleda koje ste tako lepo opisali. I tasnica crvene boje…A vas tekst je pravi uvod u sve to :).

  3. Uvek me tvoji tekstovi ritmično uključe u jednu posebnu atmosferu. Ne umem to baš da objasnim… :) I ja sam se baš odbradovala što će crvena tašnica biti tvoja! ;)

    1. Ognjena, crvena tašnica je stigla jutros. Dugo smo se dopisivale ta devojka i ja u vezi sa kupovinom. Ona je nečim uplašena, tj. zbog nečega joj je jako bitno da sve uvek bude po pravilu, i mislim da bi joj tvoj tekst o tome da ne oteža srce mnogo značio. No, sve u svemu, omekšale smo, ja se nadam da joj je uz novce stigao i jedan osmeh poverenja, a meni je jutros stigla predivna mala crvena tašnica. :D

      1. Uopšte ne sumnjam da je bar krajičkom svog uplašenog bića ipak osetila dašak ili povetarac (zavisi koliko je spremna da primi)dobrote Marine Majske! :D

  4. Pa čestitam. Mislim, ovo za tašnicu. I proleće. I doze, beskrajne doze optimizma koje prerastaju u pravi talas, u ovo sumorno doba. Čestitam- eto, onako. Život i sve lepo u njemu.

    I da- ja juče, prekjuče, onomad, videh prve kugle.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.