Pljuckanje u vazduh ili o čemu ne želim danas da pišem…

Htela sam da vam pišem o mnogo čemu.

Još u nedelju sam se bila naoštrila da sa vama podelim svoj bunt protiv trka na Mišeluku, biciklističkih trka, trka maratonaca, svih onih koji zakrče saobraćaj nedeljom u udarno vreme kad ja idem kod svojih na ručak. Htedoh da vam kažem – ne ide to u gradu sa mnoooogo stanovnika a malo mostova. Ne ide da  čestiti svet, koji nedeljom u 12 treba da stigne na ručak, postane kolateralna šteta i da se probija brzinom puža… jer je neko rešio da zatvori jedan od 2 funkcionalna mosta da bi se neki tamo vrteli u punoj brzini u krug. Htedoh da kažem da bih posle ovoliko teških saobraćajnih nesreća zabranila trke u Novom Sadu, kao što bih zabranila na neko vreme i košarku, ali nekako mi se o tome sada ne piše. Bilo pa prošlo. I ponoviće se, ali mene ni tada niko neće slušati. A pljuckanje u vis mi nije nešto omiljeni sport.

 

No, onda je počelo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Pa zaboravih na gužvu. Pa je bio „Utisak nedelje“ i ja ostah fascinirana činjenicom da je u studiju bilo petoro ljudi (Olja i četiri gosta), a da se niko ni sa kim nije posvađao… dok se  dr Mića sam sa sobom posvađao u jednoj drugoj emisiji.

Pa bejah nakon toga zamoljena da pročitam jednu knjigu u nastajanju i s radošću prihvatih i sada se time zanimam.

I, moj dragi mi  u kesi  kojoj je prošle nedelje stigao Begbede (jesam li vam to već spomenula) pronađe bedž (koji mi Booka posla na poklon, a koji ja u zanosu čitalačkom nisam ni primetila)… I bi mi nekako drago oko srca, ne toliko zbog bedža već zbog gesta… jer život je niz malih događaja koji ga čine onim što zaista jeste. Zna on da je on moj bedž na reveru, moja značka na srcu (mislim na dragog mi, ne na Begbedea)… mada sam o ovom drugom u više navrata pisala.

I kad saberem taj niz sitnih bisera, onaj prepodnevni ispade nebitan. I dalje mislim da u gradu sa dva i po mosta ne sme jedan da ispadne iz igre. Isto tako i dalje mislim da u gradu Novom Sadu treba povećati bezbednost u saobraćaju. Prošle nedelje sam ja lično videla dve saobraćajke. Srećom bez teških žrtava – ali nesreća je nesreća.

Htela sam i o jednoj knjizi da vam pišem, ali neću večeras.

Idem da čitam roman u nastajanju.

Idem da uživam u sitnicama koje život znače – pa makar to bilo i zajedničko gledanje pregleda golova na današnjim utakmicama. Sve su to životni začini, verujte kad vam kažem.