(S)umiranje

Spušta se noć, pomisli u sebi, mada je možda tek svitalo. Nije mogla sa sigurnošću da zna koje je doba jer već je danima ležala na krevetu preširokom za jednog, taman za dvoje. Druga polovina bila je uredno nameštena. Sa kompa se čula jedna te ista melodija – dovoljno tiha da je niko van sobe ne može čuti. Šugav dan. E, baš tako. Šugav. Mogla bi da ga nazove apsolutnim komparativom. Stigla je do granice u kojoj šugavije ne može biti. I nije problem bila kiša. Ni što je vreme ploča davno prošlo, ni migrena koja se povlačila samo na kratko… ili to više i nisu bile migrene, već životna glavobolja. Doživotna. I, ne nije to patetika.

Šugavije nije moglo da bude – jer više nije bila ni ona umorna žena iz pesme. Davno više niko nije ni poželeo da je pobedi mada je bila spremna da se preda i bez borbe. Niko više nije ni slučajno, ni zabunom, okrenuo njen broj.

Spušta se noć, pomisli ona u trenutku kada je neko zakucao na njena vrata.

Spavaš?

– Ne. Uđi.

– Jesi dobro?, upita čovek gledajući je sa sažaljivom nežnošću.

Nisam. Sedi pored mene.

Seo je na onaj namešteni, dugonedoticani deo kreveta.

Smrkava se, prošaputa ona.

Tek sviće, pomisli on, ali klimnu glavom.

Da. Polako klizimo u noć

Zahladilo je.

On joj se primače, leže pored nje i privuče je u zagrljaj.

Bolje?

– Jeste, kroz šapat mu reče.

Podiže ruku do njegovog lica. Pratila je linije. Te oči. Brada.

Raskopčala je nekoliko dugmadi na košulji i zavukla ruku. Zaustavila se negde gde bi trebalo da bude srce.

I dalje je tako poletno kucalo. Kao nekada.

– Šta radiš?, upita je.

Pokušavam da se setim nečega… nije ovo šugav dan, ovo je šugav osećaj. Držim ruku na tebi, moji prsti, isto kao nekada, osluškuju ritam, ali osim otkucaja ne osećam ništa. U mojoj glavi vri od sećanja, mislim da bih mogla da vrisnem od onoga što je u meni još uvek tako živo, a opet ne mogu da se setim kakav je osećaj strasti… Telo me izdaje. Moji prsti ne žele dalje. Šugavo, dragi moj, ne može biti gore od ovoga. U raskoraku između želja i mogućnosti, između strasti i sećanja, između vrele krvi i hladne, suve kože… Šta si rekao, smrkava se napolju?

Spustio je jedan nežan poljubac na njene usne i prošaputao da je već pala noć. U tom trenutku dok je spajao usne sa njenim i osetio slatkast, opor miris njenog tela, setio se gospođe od 40 i nešto godina, jedre, zdrave, zavodljive. Zamišljao je tada da je učiteljica klavira, ili sekretarica u nekom dobrom preduzeću. Zamišljao je kako se kupa, češlja dugu smeđu kosu, oblači fino opeglanu, meku, nežnu pastelnu košulju i finu… taman po meri skrojenu crnu suknju… obuva cipele na štiklu… stavlja kap dve parfema i odlazi… u noć. Zamišljao je kako miriše na vanilu i đurđevak. Zamišljao je kako bi sigurno pocrvenela kada bi joj se obratio.

A onda je jednog dana, sasvim slučajno sreo u malom kafeu na drugom kraju grada. Onom bližem njemu. Siromašan kvart u kom je on jedino mogao da iznajmi sobu. Njegovih 28 označavalo je početak jedne karijere. Njenih 43 označavale su sredinu jednog promašenog života.

Prišao joj je i pitao da li sme da joj se pridruži. Nije pocrvenela i nije se zbunila. Klimnula je glavom. Činilo mu se da sve ide nekako neočekivano lako… ali njena ozbiljnost ga je opredelila da ostane. Nakon nekoliko pića pristala je da mu da broj telefona. Nakon nekoliko dana dala mu je sve što je želeo. Trebalo je da to bude jednokratna poseta, ali ostao je sa njom skoro tri godine.

Onda mu je jednog dana rekla da više ne dolazi. Rekla mu je da ne želi više da se gleda kroz njegove oči. Da je sunce krenula ka zapadu i da mu neće dugo trebati da zauvek nestane. Izgubi sjaj.

Nije navaljivao. Bilo je vreme da se makne i ovaj gospodstveni gest oboje ih je sačuvao netaknute. Ostalo je poštovanje i nešto nalik ljubavi. Ostala je strast da lebdi u vazduhu. Strast koje ona večeras nije mogla da se seti. Jer, pala je noć.

Znao je to onog časa kada ga je pozvala i rekla da dođe.

Sumrak je tako blizu… dođi…

Mogla je, možda ova priča da krene i drugim tokom. O tome je, sasvim slučajno, u isto vreme pisala moja prijateljica Negoslava. A ja ovde stavljam link do njene priče  DA MI ONAKO DIVAN BRAK PROPADNE BEZVEZE.

Edvard Munch
Edvard Munch, Vampires, 1893

 

fb-share-icon0

Comments (5)

  1. Može. Ja bih mogla sada da sagledam njenu stranu priče? Sviđa mi se ideja, ako ne pre, u subotu nastavljam! Hvala na podsticaju!

  2. U pravu si, draga moja. Dve strane iste slike. Ali, ne mogu da ne primetim, tvoja je priča baš baš sjajna. Moraću da je linkujem ispod moje. Hvala ti.

    1. I ja ću tvoju ispod svoje, samo što ću ja link do tvoje priče uz, uz mali komentar dodati i u samu svoju priču… ako nemaš ništa protiv… možda čitava stvar bude imala još nastavaka. Ostaše nam dvojica mlađanih bez polovine…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.