Prećuti nekad neke reči

Kapljice, poslednje, gledala je kako remete mir barice preko puta.

Nebo cedi, vodu u vodu. Stvaraju se krugovi. Ostavljaju trag. Ostavljaju zapis, neko od gore šalje poruku. Možda je neko dobije, možda pre nego sunce obriše trag i zemlja upije. Ne remeti ravnotežu – traži samo onog kome je poruka namenjena. Reči treba slati tako – gospodski, pažljivo, kao te poslednje kapljice koje se iscede kada je nebo već skoro vedro. Kad neko više ni ne vidi da je padalo – a neko primeti. A neko treći samo iščita. Tiho. Za sebe.

Onda je pomislila na reči.  Njegove. Nisu to bile poslednje reči. Nikako. Žacnule su je u trenutku kad ih je izgovarao. Pale su na nju kao ona kiša. Pa ih je upila, poput zemlje. I sada se u njoj polako raspadaju, kao što joj se pred očima raspada nešto u šta je verovala.

Odlazim. To je nije bolelo. Barem ne toliko.

Ako je vreme, idi, pomislila je u sebi.

I otišao je. I sredila je kockice. Složila. Napravila kakav-takav red. Onda je došao. Samo još nešto da joj kaže. Mislila je, ok – neka kaže.

Znaš, otišao sam, jer sa tobom nisam bio srećan. Nemoj tako da me gledaš, kao da sam ti otkrio veliku mudrost. Nisam bio. To nije bila sreća. Nije bila sreća ni ono pre tebe. Niko ne ume da mi da sreću. Sad nekako verujem da sam na pragu i da će ovo biti moja sreća. Imam i ja pravo na svoj komadić.

Ćutala je. Udarale su te poslednje reči po njoj.

Kroz glavu joj prođoše slike.

Buđenja – i prvi osmeh podeljen na jastuku. Poljubac. Danas ja kuvam kafu… Volim te…

Šetnje kraj Dunava, ruka u ruci. Dodir usana. Sunce na zalasku.

Dobila sam posao…

Prošao mi je projekat…

Ušuškaj me, pred san…

Hoćeš da provedeš život sa mnom…

Da li vi uzimate…

Da.

Da.

Duge vožnje kolima uz neku zajedničku muziku.

More.

Planina.

Ušuškane noći, razbarušena jutra.

Dodiri dva tela. Spajanje bez želje za rastankom.

Njegovu glavu u njenom krilu… jedne godine na nekoj plaži.

Nekih koncerata na kojima su se beskrajno ljubili.

Nekih filmova uz koje su se ludo smejali.

Nekih ljudi koji su ih voleli baš zbog nečeg što je ličilo na sreću.

Šašavih poruka na telefonu…

 

****

Idi...

Želela je da mu poželi tu buduću sreću, ali više nije bila sigurna ima li smisla. Nije se pitala zna li on uopšte šta se iza te reči krije, nije se pitala i nije bila ni sigurna više da li joj ga je žao. To osećanje pojavilo se u jednom kratkom trenutku dok ju je udarao rečima, dok je gađao onu kockicu u nizu kockica poređanih nakon njegovog odlaska. Onu koja je držala čitavu konstrukciju. Čitava građevina bila je i utemeljena na sećanjima na srećne dane i trenutke sreće. Ona je samo od njih i pravila odstupnicu za sebe. Na srećne uspomene je postavila neke godine, kao lepu prošlost. A on je uspeo da pogodi baš u tu kockicu. Nikad nije shvatao da se neke stvari ne moraju reći. Da neke istine nisu svačije istine – da svako gleda svet iz svog ugla – i da je tačka na njihov svet stavljena onda kad je otišao. Kraj. Nema više.

Srećan put… na putu do Čarobnjaka iz Oza…

I pustila je za kraj…