Kako da me ne prepoznaju u stereotipu

profesuraLjudi nas cene onoliko koliko mi sebe cenimo. To nije velika mudrost, ali s vremena na vreme me neki tekstovi i neke izjave ubede da baš i nije uvek tako. Nisam primetila da i jedna profesija u ovoj našoj zemlji toliko lošeg i obezvređujućeg o sebi piše koliko oni koji rade u prosveti.

Kako prepoznati prosvetnog radnika?

Kako prepoznati prosvetnog radnika u prodavnici?

Kako prepoznati prosvetnog radnika na odmoru?

Kako prepoznati prosvetnog radnika u svemiru?

Preterujem, znam, ali tako ja doživljavam i sve te tekstove i urušavajuće napise o ovoj časnoj profesiji. A ko ih piše i plasira? Ne neko sa strane već prosvetni radnici, sa ne mogu da dokučim kojom namerom.

Da se razumemo, oni koji me poznaju, znaju da sam i ja prosvetni radnik. I iz ugla prosvetnog radnika i pišem ovaj tekst.

Prvo, sami smo birali ovaj posao, a time i sve što ide u paketu sa poslom.

Drugo, plata u prosveti nikad nije bila reprezentantivna, i ako je neko u svoj posao razočaran zbog novca, neka ide tamo gde ga ima više. Ne kažem da naš posao ne bi trebalo da bude više vrednovan, ali ne treba da zbog novca sami sebe omalovažavamo. To se rešava na drugi način, ali to nije poenta ovog teksta.

Treće, onaj ko nije osetio sebe kao predavača, kao nekog ko je odgovoran za stasavanje mladih bića, za njihovo oblikovanje i obrazovanje, taj ne treba da je tu.

Jeste ovaj posao težak i odgovoran.

Jeste prepun administracije.

Jeste plata tolika kolika jeste.

Jeste odgovoran.

Ali, sami smo birali da radimo to što radimo. Znam mnogo divnih kolega i koleginica koji su pošteno napustili prosvetu jer su hteli više. Možda i bolje. Ili nisu verovali u sitem. I ja ih izuzetno poštujem.

Zašto ovo pišem i šta je poenta, pitate se, verovatno, od početka teksta?

Poenta je da me svaki put kad pročitam jedan od tih samosažaljivih tekstova „uhvati“ socijalni blam – i želja da vičem – ne, ne stavljajte je u ovu grupu.

Poenta je da to što neki prosvetni radnici ne idu na godišnji odmor nije problem samo prosvetnih radnika, već većine u ovoj zemlji.

Poenta je da se administracijom bakću i ostale profesije.

Poenta je da je većini ljudi danas teško i da se takvim tekstovima uvek promaši poenta.

Ne želim da me neko sažaljeva.

Ne želim da kukajući tekstovi budu slika prosvete i svih prosvetnih radnika.

Želim da pričamo o pozitivnim stvarima i pozitivnim primerima iz prakse.

Da aktivno menjamo i unapređujemo struku.

Da iznalazimo način kako da nam svima materijalni položaj bude bolji.

Da motivišemo decu da uče, roditelje da sarađuju sa onima koji predaju njihovoj deci.

Da i dalje, kad izađem među svet, vidim predivne osmehe sve one dece kojoj sam predavala (neki od njih davno nisu deca), da se radujem kad sretnem svoje sadašnje đake, da im budem pozitivni, dostojanstveni primer, a ne da me sažaljevaju.

Želim da se ogradim od svih loših i deprimirajućih napisa o ovoj divnoj profesiji.

Želim vam prijatan dan i poštovanje i samopoštovanje.

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (10)

  1. Odličan tekst. Oseća se da voliš svoju profesiju. Znam, nije lako, deca su drugačija od moje generacije, imam puno administrativnih poslova, ali sa druge strane posmatraš decu koja postaju ljudi, usađuješ im ljubav prema lepoj pisanoj reči. I učiš ih šta su prave vrednosti.
    Ja se sećam mog profesora srpskog i književnosti, Boška. Zahvaljujući njemu odvažila sam se da nastavim sa pisanjem, stalno me je bodrio u tome. Žao mi je što je preminuo. Bio je profesor starog kova, moj razredni prve dve godine gimnazije. Probudila si mi uspomene na njega. Hvala ti zbog toga.

    1. Nema na čemu. Dobrih ljudi, koji su ostavili trag u našim životima, i treba da se prisećamo, jer kako kažu, umiremo dva puta, jednom fizički, a drugi put kad nas više ne pamte. Hvala ti, Rado, na komentaru, hvala profesoru Bošku koji je usadio u tebe ljubav prema pisanoj reči, pa sad ti nas raduješ divnim tekstovima.

  2. Ništa nema gore od samosažaljenja. No, ima i ona narodna, dok dete ne zaplače, majka ga se ne seti. O problemima treba govoriti i rešavati ih, ali paziti na tu granicu.
    Nisam prosvetni radnik. Bila sam učenik u vreme kada se ta profesija više cenila. No, i tada je bilo dobrih, pravičnih, odgovornih profesora, i onih drugih, kojima je bilo važnije šta su nam roditelji, nego znanje, i onih koji su samo otaljavali posao.
    I moje ćerke su završile srednju školu pre nekoliko godina, od tada se puno toga menja. Mlađa se sprema da i sama bude profesor, ima još malo do cilja.
    Administracija-zaista je ima previše, izveštaji, izveštaji, izveštaji. Kako je sudiji koji sam piše sudske pozive, jer nema pozivara i ostalog osoblja dovoljno, niti će primati? Nema posla koji je ponižavajući.
    Da zaključim, ima i žita i kukolja kao i svuda, a nije tako loše ni da se istaknu problemi, samo treba izabrati način.

    1. Tačno, Neno. I to sam rekla, sve je to tačno i da su se neka pravila igre promenila i da ima mnogo administracije i plate nisu za izložbu, ali sami smo birali… I želim da i tvoja ćerka uživa u ovom poslu, kad završi i dao Bog nađe posao u svojoj struci…

  3. Када си у коментару споменула да предајеш српски…моја најдража наставница, која ми је била и разредна предавала је српски…и иначе сам волела да читам и писала неки дневник, али она ми је дефинитивно ту љубав продубила…у петом разреду сам знала напамет „Коринтску хетеру“ (спомињем је због дужине) и многе друге песме. И то не зато што ме је неко терао на то…знала је да процени моју глад за читањем и давала ми је књиге, причала са мном о њима, и не само са мном…много сам научила од ње о животу, о вредностима, о томе шта је важно а шта мање важно…од тада је прошло много година а ја се и данас сећам њених савета, њеног ентузијазма, несебичности…
    И морам да кажем да је била врло строга и правична…то сам посебно ценила, не само код ње, већ и код неких других…али она, Вера се звала, је остала до данас мој најдражи професор…
    Занимљиво је и то да сам је срела пре десетак година и да ме је препознала, знала је чак и моје име, а толике генерације су прошле после мене…
    Док ово пишем, осмех ми је на лицу…ти си ме овим текстом подсетила на њу…и хвала ти на томе:)

    1. Draga Luna,

      moja nastavnica srpskog, iz osnovne bila je od one stare garde, izuzetno stroga, mnogo je tražila od nas, ali je mnogo toga i dala. Kasnije sam u Karlovačkoj imala takođe sjajnu profesorku lingvistike Branku Rom, strogu, neobičnu ženu, koja je produbila moju ljubav prema jeziku. Moja razredna je bila savršeni primer dobrog pedagoga… i zbog nje je i moj odnos sa decom topao i ljudski i pun poštovanja. Mislim da je to svrha ovog poziva. Deca su danas prilično traumatizovana i ako ih barem malo možemo zaštititi, to je i dužnost ali i privilegija.

  4. I treba da se ogradiš. Ja se i danas divim učiteljici koja je predavala mojoj ćerki. Nije ih učila samo školsko gradivo već i kako da budu dobri ljudi i optimisti. I ona je od onih koji su svoju profesiju shvatili na pravi način. Čak je i dobrovoljno radila prekovremeno-vodila ih po parkovima,bioskopima,na sankanje…Vikendom kada ne radi. E sad,ne radimo svi ono što volimo već ono što nam se pruža kao mogućnost.

    1. Tačno. Pre mnogo godina kada sam počinjala da radim situacija sa zapošljavanjem nije bila ovako kritična, i mogla sam da odem i na neki plaćeniji posao. Ali ja sam stvarno maštala o ovoj školi i o tome kako predajem samo srpski,gramatiku…

      Znam da se ne ostvari svaki san u vezi sa poslom – pa i zato treba poštovati mesto na kome se nalazimo. Ja volim da radim sa decom, volim taj osećaj da nekog nečemu možete naučiti, da jednog dana gledate kako postaju čestiti i poštovani ljudi koji vas, najčešće prezaviđu po obrazovanju, često i po znanju, što je dobro, jer to samo znači da ste u njima probudili ljubav prema određenom predmetu. Hvala mnogo na komentaru!

  5. Потпуно те разумем. Нигде није сјајно па ни у просвети. Ваш посао је и леп и тежак и одговоран и недовољно плаћен. Али, као што си сама рекла, сами сте га бирали и нема потребе за самосажаљењем или жаљењем, а нарочито не за омаловажавањем…
    Никада нећу заборавити родитељске састанке и неке родитеље који су били врло дрски, имали небулозне захтеве да је васпитање ЊИХОВЕ деце ствар наставника, учитеља, професора…Не кажем да није једним делом, али очекивати од професора да васпитају њихову неваспитану децу, а да они сами не раде ништа по том питању, ме је доводило до нервног слома…

    1. Upravo.Prosveta spada u ona zanimanja u koja ne bi trebalo zalutati silom prilika. Nekad neko i zaluta pa se pronađe, ali generalno – ovo radiš srcem ili ne radiš. Ima nas raznih i predavača i dece i roditelja, problem jeste u zakonu koji prevelika prava daje roditeljima, ali većina njih razume gde je ta granica između dečijih prava i odgovornosti. Nikom nije lako, a na nama je obaveza da budemo primer – a tekstovi u kojima sami sebe unižavamo tome doprinose – pa se onda sutra bune i pitaju kako to niko nas ne poštuje. U taj koš neću – poštuj i poštovaće te. :) To je negde bio cilj ovog teksta. Hvala ti, mnogo na komentaru!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.