Samo još ovo da vas pitam – kako ste vi rešili ovu dilemu?

moja pričaŽelela bih da  podelim sa vama jednu, tj. dve  svoje do nedavno dileme, stvari koje su me  opterećivale i činile prilično nesrećnom.

Ne znam da li i vi imate dileme u vezi sa:

1. nekim prijateljstvima koja su se rastanjila, ali nisu prestala

2. nekim ljudima koji se ponašaju kao ponosni vlasnici tuge, bola i nesreće.

Dok smo bili deca, bili smo, manje više isti. Roditelji su se retko razvodili, živeli smo u državi koja je bila relativno jednako darežljiva prema svima (govorim o pravu na školovanje, letovanje, zimovanje, druženje) jer čak i kad niste imali išlo se preko socijalnog na more, preko škole na zimovanje, bavili smo se besplatno sportom… U to doba su umirale možda deke i bake, bili smo pomalo tužni, ali niko nije padao u teške depresije.

Onda smo sa dvadeset i nešto počeli da doživljavamo prve prave životne stvari: venčanja i prvi razvodi, trudnoće i nemogućnosti da se ista ostvari, pa smrt roditelja, neke duboke tragedije, bolesti u porodici, ratovi, pogibije, raseljavanja. Neki su, možda reč nije prava, ali dobro odslikava situaciju stekli ekskluzivno pravo na tužnu priču, nesreću, pravo na samosažaljenje, žaljenje, olakšavajuće okolnosti zbog ekskluzivnosti… Takve stvari u tim godinama nisu bile očekivane, nije trebalo da se dese, to su bile samo teme iz nekih tužnih romana i srceparajućih filmova, a počele su da se dešavaju tu, među nama. Kad im vreme nije.

No, kako je vreme prolazilo i godine se slagale jedna na drugu, i sve gorenavedene stvari su se gomilale. Svako je imao barem jednu ekskluzivu – barem jednu nesrećnu ljubav iza sebe, neko nije mogao nikako da dobije dete, neki su ostajali sami sa decom, neki su se razveli, mnogi se raselili, mnogi ostali bez roditelja, neki bez braća i sestara. A kada se tužne priče počnu relativno ravnomerno raspoređivati one prestaju da budu vest. Prestaju da budu vlasništvo manjine i prestaju da budu opravdanje i traženje olakšavajućih okolnosti. Takve priče u jednom trenutku postanu redovni pratioci i nađemo se pred dve mogućnosti:

1. da shvatimo da je to sve deo života i da, ma koliko je nama teško, nije nam najteže, barem sa kosmičke tačke gledano – tj. nemamo više to pravo da se pravdamo da je život prema nama posebno nepravedan jer ona druga strana kojoj to pričamo verovatno samo nije otvorila svoju knjigu da vam malo iz nje čita – svoje tuge i nesreće. Zato, kad sledeći put počnete da pričate u beskrajon svoju nesreću i patnju zapitajte se koliko je to umesno. Vama vaša jeste najveća, ali svako nosi svoju vreću u kojoj ima dovoljno svog da mu ne treba da skuplja usput i vaše.

2. da ne prihvatite činjenicu da se svima dešavaju tuge i nesreće jer nemoguće je da je nekom gore i nemoguće je da ovo nije smak sveta što se baš vama dešava pa nastavite da tražite poseban tretman i večito razumevanje. Ako ne želite da izgubite prijatelje ili ako vam nije cilj da u život privučete jato kukavica, prestanite da stalno tražite rame za plakanje i poradite na sebi i zapitajte se od čega to bežite i sa čim to ne želite ili ne možete da se suočite pa se stalno skrivate iza problema.

Ovo je bio jedan od mojih velikih problema – kako se izvući iz takvih priča, kako se distancirati od onih ljudi koji, hajde da ih zovem i energetskim vampirima, kako se isključiti sa talasne dužine koja je emotivala večito iste priče. Nikada nisam znala dobro da reagujem na suze, na tugu, na priču zarad raspredanja. Bilo mi je loše – bukvalno fizički loše, pritisak mi je skakao, nisam spavala rasplićući klupko takvih priča. Sve dok nisam razvila svoj lični mehanizam za isklučivanje. Kao na televizoru – u početku sam uspevala da ugasim ton i da vidim osobu ali da ne dopustim da priča dopre do mene, a kasnije sam isljučivala i sliku.

No, ono što me još malo drži u dilemi jesu ta rastanjena prijateljstva. Šta pod tim pojmom podrazumevam? Pozdrazumevam prijateljstva koja su jedno vreme bila intenzivna, ali su sticajem životnih okolnosti došla u fazu novog kvaliteta na uštrb kvantiteta. Post pišem ja i stvari posmatram iz svog ugla, mada verujem da ovakvih situacija imate svi.

Prvo, kasno sam se udala (u odnosu na kriterijume kada bi bio red), pa rano stigla do jedne od ekskluzivnih priča – ostala sama, pa još sama bez dece. Svaka od ovih stavki mogla je da postane moje opravdanje za mnogo štošta, ali jednostavno nisam naučena da stojim u mestu i sažaljevam se. Imam teške trenutke, ali oni su me naučili da cenim one lepe i svetle. Tako su se u mom životu pojavili i neki novi ljudi koji takođe nose priče koje bi mogle da budu naslovnice eksluzivnih časopisa, ali svi smo zajedno svesni da su svi prošli trenuci i sve tuge sigurno imale neku ulogu u našem životu jer da nije tako život bi bio prilično besmislen. Tako da u mom svetu baš nešto nema zvezda sapunica. Svi smo isti. Svi mi znamo za svačiji bol, za neke trenutne nedoumice i kamenčiće koji žuljaju ali ne dozvoljavamo da išta preraste u špansku ili možda primerenije rečeno u tursku seriju. Poštujemo posebnosti svakog od nas i tu smo kad god treba pomoć, podrška, rešavanje da bismo nastavili sa životom onako kako treba – punim plućima.

Ja sam naučila šta znači imati drugačije radno vreme od mog, šta znači raditi dva posla, šta znači kad neko ima decu, kad neko ima pomalo ljubomornog muža ili ženu, kad nekog pritisne besparica, ali isto tako su oni kojima je stalo do mene shvatili da to što nemam decu ne znači da imam zaludnog vremena, da pored redovnog posla uvek radim barem još jedan, i da sam u večitoj želji da nešto naučim i proučim, da mi je moje pisanje izuzetno bitno, i da sam bez njega prilično nepotpuna, da mi je floriterapija jako bitan segment života i da mnogo čitam, kombinujem, vodim svoju stranicu, blogove…

Kad jedni o drugima naučimo ovakve stvari naša prijateljstva traju bez obzira što se više ne viđamo toliko često. Samo u ovim godinama više nema ekskluzivnosti. Obe strane treba da prave kompromise. Da razumeju i prihvate da život nosi promene. I, u čemu je onda dilema, pitate se. Dilema je u onim ljudima koje mnogo volim ali koji i dalje smatraju da vaga preteže na njihovu stranu. Večito. Divni ljudi koji i dalje misle da je njihovo isuviše zapetljano da bi raspetljavali a da ja to nikako ne razumem i da sam sebična jer nemam njihove probleme. Tačno, nemam ih. Imam svoje izazove i oni su za mene podjednako bitni kao i za njih njihovi problemi. Naučila sam da se ljubav i razumevanje ne mere količinom viđanja već kvalitetom onog što imamo da saopštimo jedni drugima nakon koliko god vremena. Da nastavimo priču kao da smo juče ustali od istog stola, i da kad se rastanemo znamo da nas čeka ponovni susret i nova dobra razmena. Moja dilema je kako da prestanem da osećam krivicu što je sa nekim ljudima to rastezanje prijateljstva došlo do takoreći pucanja, a oni svojim strelicama samo sve više buše tkanje koje nas je nekad davno spojilo…

Sve u svemu, ovo sam morala sad da napišem da u ovo proleće ne ponesem gorčinu i tugu. Opraštam sebi za sve zablude i opraštam ako sam se o nekog ogrešila. Možda je ovo samo dobar način da raskinemo stare veze i sa istim ljudima izgradim nove na novim temeljima…

 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (47)

  1. Pročitala post kao i većinu komentara, razmislila… Koliko god možda naivno zvučalo, odnos prema onome što možda olako nazivamo sudbinom gradi se još u najranijim danima. Kako učimo decu samopoštovanju tako ih učimo i samokritičnosti, odgovornosti, toleranciji, empatiji – svim onim važnim osobinama i socijalnim veštinama koje nam u životu svima i te kako trebaju. I iz te perspektive, sasvim je nevažno ima li čovek partnera, da li je razveden, ima li decu, radi li ovaj ili onaj posao, svako definitivno ima svoj put koji je satkan od radosti i tuge, nekom više nekom manje. Ne znamo šta nam život nosi ali možemo da naučimo kako da se izborimo sa nekim stvarima uključujući i nedaće. Naravno, mnogima je tudje bogatstvo uvek veće a bol uvek manja. Ljudski je takodje, da se ponekad i sažalimo nad sobom ali sami biramo da li ostajemo gde smo ili idemo dalje. U mojoj prirodi bar nije da se zabagujem i dozvolim da me preokupira bilo koje negativno osećanje. To me ne čini manje senzibilnom za razumevanje bilo čije nevolje, patnje, ili uspeha, radosti, naprotiv, no jednostavno, ne volim da tapkam u mestu…
    Čitajući komentare stekla sam utisak da se mnogi poznajete medjusobno pa se izvinjavam ako sam “upala”, ja sam jedna sasvim “taze” blogerka ;) :)) Pozdrav svima iz Pančeva.

    1. Draga Snežana, hvala vam što ste komentarisali. Nemojte se izvinjavati, mene raduje što ste tu, i raduje me što se krug blogera sve više širi – volela bih da pratim i vaš blog. Da, dosta nas se “zna” makar ovako virtuelno, tako da se samo slobodno opustite i postanite i vi deo našeg sveta… kao i mi vašeg. I to je deo našeg bogatstva :)

  2. Možda ću malo izaći iz teme, ali se, šire gledano, uklapam. Pre desetak dana sam čitala o poseti britanske porodice Butanu. Butan je i danas jedna od najmističnijih zemalja na planeti jer je dugo bila jako zatvorena, pa i bukvalno. Ono što se navodi u tekstu je da su Butanci najsrećniji ljudi na svetu a da je razlog za to njihova religija kao i njihovi običaji. Navodno, u okviru redovne verske prakse nekoliko puta dnevno, Butanci sebe podsećaju da su smrtni i da je to deo prirodnog ciklusa. Simboli i strašne prikaze smrti su vidljivi na svakom mestu i deo su njihove kulture. Kako mnogi ljudi stradaju, zbog nerazvijenosti, u transportu, od otrovnih pečuraka ili zmija, ljudi su naviknuti od malena da u životu svima sve može da se desi, da se to i dešava i da ga tako treba prihvatiti, ne kao usud već iskustvo u materijalnom svetu. Naravno da su i oni tužni kada nekog izgube ali ne održavaju to stanje tako posvećeno kao mi na zapadu. Prosto nisu naučeni da to tako rade. Zato mnogi i kažu za njih da su najsrećniji narod na svetu, ne po tome šta imaju ili nemaju, već kako žive. To nama možda nije ni bitno, ali stav prema onome što nam se dešava ipak se može negovati i kultivisati. U tom slučaju možda ne bismo ni diskutovali o ovoj temi. Inače, kao i većina, prepoznala sam se u ovom tekstu. Lično sam prekinula sve veze koje mi ne odgovaraju ali i to ima svoju težinu….

    1. I ja sam tekst pisala baš zato što su to i moja neka razmišljanja i iskustva, kao i osluškivanje prijatelja. Čitala sam i ja za Butan. Danas sam opet gledala “7 godina na Tibetu” i sve je jasnije da tamo gde “civilizacija” nije pustila svoje pipke za usrećivanje, ljudi žive srećnije i skladnije. Spremam jedan tekst na tu temu, samo treba da mi se slegnu neka razmišljanja.

  3. Divni ljudi koji i dalje misle da je njihovo isuviše zapetljano da bi raspetljavali a da ja to nikako ne razumem i da sam sebična jer nemam njihove probleme.

    Vreme je za promenu dioptrije. Divni ljudi ne rade ovakve stvari. Pravi divni ljudi se raduju svakom susretu, uspehu, kvalitetnoj osobi, bez obzira na vreme i prostor. Činjenica je da se svi menjamo, ali neki to prihvate, a neki ne. Nismo isti kao pre dvadeset godina. I ako se promenimo više od naših prijatelja. veći je jaz. Moramo da naučimo kako da prevaziđemo grižu savesti, ali najpre moramo tačno znati šta želimo od sebe i svog života. I ustrajati u tome, uprkos svemu :)

    1. Biljana, kako dobar komentar. Sve se menja, samo se neki grčevito drže status qvo situacije. I kako mi prihvatamo tuđe promene, tako i drugi nas treba da prihvate… Ako ne mogu, vreme je da kažemo zbogom jedni drugima. Šta god da dodam na tvoje… biće višak. Hvala ti!

  4. Имала сам неколико пута ситуације да буквално преко ноћи неки људи нестану из мог живота. (Занемарићу ситуације када су ме објективне околности физички склањале од претходног живота.) Колико сам само ноћи провела размишљајући “зашто”, ” где сам погрешила”… Одговор на та питања ни данас не знам, али сам и мени и њима опростила. Знам да били су део мог живота с разлогом, и да са разлогом то више нису. За оне који су ми, и после свега, у којим мислима још увек драги – молим се Господу, јер верујем да је то начин да искачем љубав према њима!

    1. Negoslava je imala jedan sjajan tekst na tu temu. Nego, ako vidiš ovo ti dodaj link. Ti si postupila jedino ispravno jer ti si neko ko već dugo radi na sebi i imaš sjajan sistem vrednosti. Ali zaboli i zapitamo se, gde i kad smo nešto porešno rekli, napisali, odreagovali. A nismo nigde. Samo je došlo vreme da se rastanemo…

  5. ja i dalje teško podnosim već više godina skroz, do paučine rastanjeno prijateljstvo sa mojom drugaricom… i nikako ne mogu da prevaziđem osećaj

    1. Imam i ja nekoliko takvih… skoro nas više ništa ne veže, a ja i dalje, ili one i dalje vučemo te nevidljive niti… da ne nestanemo jedni drugima iz krugova. Razumem te…

  6. Kako važna tema kojom ne želimo da se bavimo. Teško nam ide to samosagledavanje. Ti si sve tako lepo objasnila. Ima ona poznata mudrost: ako ne napreduješ, onda nazaduješ. To je u smislu da ne postoji stagnacija ili mnogoželjena homeostaza. Svi i sve podležemo promenama – neprestano! Jedino što sam primetila, a čini mi se da je koren tome razmaženost i sebičnost koje mi, naravno, kod sebe ne primećujemo, činjenicu da večito imamo neke nejasne predstave kako bi neko ili nešto trebalo da izgleda, i bavimo se svim i svačim, a nered u svojoj duši ne vidimo. E sad, neko je odvažniji, pa prepoznaje takve momente kod sebe i trudi se da poradi na svojim slabostima. Na žalost, više je onih drugih kojima ne pada na pamet da se bave ovim temama. Dugo sam verovala da nam je dužnost da budimo druge ljude iz njihovog neprekinutog zimskog sna, ali to nije tačno. Verujem da jedino što možemo (a i to uspeva u retkim slučajevima) jeste da veoma nežno, sa velikom pažnjom i u zavisnosti od situacije budemo iskreni, saosećajni i damo svoje mišljenje. Toliko. Ako i nakon svih naših napora da poboljšamo komunikaciju i odnos sa nekom osobom ne urodi baš nikakvim plodom, onda je povlačenje iz toksične situacije jedino moguće rešenje.

    1. :) ti znaš koliko je ovaj komentar za mene značajan.
      Kad jedni o drugima naučimo ovakve stvari naša prijateljstva traju bez obzira što se više ne viđamo toliko često. Samo u ovim godinama više nema ekskluzivnosti. Obe strane treba da prave kompromise. Da razumeju i prihvate da život nosi promene. I, u čemu je onda dilema, pitate se. Dilema je u onim ljudima koje mnogo volim ali koji i dalje smatraju da vaga preteže na njihovu stranu. Večito. Divni ljudi koji i dalje misle da je njihovo isuviše zapetljano da bi raspetljavali a da ja to nikako ne razumem i da sam sebična jer nemam njihove probleme.

      Mislim da i Siniša i ja treba da naučimo jednu mnogo važnu lekciju i što se to pre desi, pre ćemo izaći iz te situacije. Ono što je zanimljivo da takve situacije često budu zapakovane u šećernu vunu, ali zaboravljamo da mnogo šećera uvek toksično deluje na nas. Hvala ti!

  7. Ima još jedna zbrka, osim te što se svi odreda žalimo da su nas pretrpali nekakvi “emocionalni vampiri” koji nam “sišu energetske sokove”, nameću se svojim tužnim pričama i povode se za osloncem na tuđe rame; sve je više onih koji se žale da je sve manje dobrodušnih i strpljivih ljudi koji znaju ne samo da saslušaju već i da čuju tuđu bol i muku, prepoznaju trenutak kad mogu da se približavajući se i pomognu snošenju tereta na drugoj strani, a da nisu sami u vezi sa tim, i ne kažu oštro da ih se sve to ne tiče ako ne može da se pod hitno riješi samo od sebe, ukratko: “uče” vas svojim nedostatkom sluha koji vi osjećate svim svojim bićem, mada i dalje kucate na “zabranjena vrata”, da treba u svemu imati mjeru, pa i u tzv. problemima kojima se “kitite” jer svi smo pod presijom “glavnog i neodložnog”, preti nam neuspjeh nasuprot proklamovanog uspjeha, pod obavezno, a vi baš vi nas zadržavate na krivoj trasi i tamo gdje ne bih da se miješam. Toliko skrivalica i nepoznanica, a najvažnija… da moram da trčim da nađem “kopčanicu”, odnosno “vezu za posao”. Recite vi meni kako se snalaze besposleni tragači? pa, od uha do uha!

    1. Sjajan komentar, Nataša! Nema veze sa temom, ali mi je ova “kopčanica” mnogo zanimljiva.
      No, svi smo mi prošli kroz ovu školu, svako od nas zna barem jednu osobu koja odlazi iz njegovog života, i barem jednu koja je taj vampir koji traži svoje posebno mesto i pravo na eksluzivni bol. A kako protiv njih… može i sa tim… od uha do uha :)

  8. Sve je vise ljudi koji mi “prazne baterije”. Ako na pitanje “kako je” pokusas da odgovoris iskreno, budes prekinut u pola recenice i odjednom shvatis da pitanje nije upuceno tebi, vec da je taj koji te je upitao unapred pripremio teren za svoj monolog. Njegova je muka uvek veca!

    1. Niko više ne očekuje odgovor na to pitanje. Nažalost. Moj odgovor je uvek – dobro sam, dobro je, uvek može bolje… Da, kad čovek gleda bez šire perspektive uvek je njegovo najgore i u njegovom dvorištu jedino trava suva… Pristejem i da je tako, ali ne moram to da znam… Jer, kako rekoh, ne postoji ekskluzivno pravo na kukanje… :)

      1. Dobra ti tema, zato se nadovezujem. Ja takođe većini ljudi odgovorim da sam dobro, jer prijateljima (koji ne mogu pomoći, iako žele) biće milo, a u inat neprijateljima.
        Od kad smo u ovim problemima, iako smo pozivali svoje prijatelje u početku, nailazili smo ne neprijatno ćutanje, osećalo se sa druge strane iščekivanje kad ćemo nešto tražiti. Oni nas nisu zvali. Posle nekoliko poziva i mi smo prestali da zovemo. To nije moj zaključak, već mog muža, jer je, uglavnom, on bio taj koji je zvao.
        Ipak, kad se sretnemo, ako se sretnemo, nema među nama gorčine ni ljutnje, sve je opušteno kao da se svakodnevno čujemo i viđamo.

        1. Neno, svako od nas ima svoj životni izazov. Kad smo fokusirani na svoj, onda tražimo detalje koji možda i jesu tačni, možda neko i izbegava, ali ne može mu se zameriti jer i on sigurno ima razlog zašto sa nečim ne može da se nosi. Nismo svi od istog satkani ili su nas možda izlomili neki drugi izazovi pa su nam tuđi u tom trenu posebno teški. Oprostimo zato jer nikad ne znamo šta se iza nečijih vrata krije.

          1. Tačno, veliki su oni koji znaju i umeju da praštaju.
            Ja po nekad ne mogu, ali se trudim da ne mislim o tome, da me ne izjeda, a najčešće praštam i ostajem u dobrim odnosima, ako to i drugi žele, samo možda malo opreznija.

    2. Da, to pitanje, kako si, većina ljudi više upotrebljava u smislu pozdrava, tipa dobar dan.A opet, nisu ti koji ne saslušaju odgovor, a započinju kuknjavu, toliko “štetni” za naše raspoloženje ili neraspoloženje, pokvaren dan, uznemirenje koje se javi u nama i sve ostalo što saosećanje sa nekim može da izazove, koliko su to oni kojima ste potrebni samo da bi istresli svoje probleme, u jednom dahu, pa nastave svoj život kao i pre, ostavljajući vama da brinete njihovu brigu koju su vam tako velikodušno prebacili. Lično, još nisam dovoljno asertivna prema takvima, pa mi se i dalje dešava da ne umem da kažem stop osobi koja mi po 77 put priča istu priču, i to negde oko 17. minuta telefonskog razgovora. A na savet da se ne podseća ružnih stvari, jer ih uvek i iznova preživljava, što sam naučila od popularne psihologije, odgovara- pa ja te i zovem da se istresem i da mi bude lakše. Ne zovu ih zalud- emocionalni vampiri.

  9. “Svakoga njegova rana najviše boli”- ne znam ko je ovo rekao, ali mi je ova istinita izreka pomogla da prihvatim sve one reči tipa” Tebi je lako-lakše”, a bilo ih je, tušta i tma, pa još “zasoljenih” onim, “Blago tebi” te tako ja shvatih da mi je, što bi rekla deca, odistinski lako i da stalno govorim;Hvala Bogu da mogu. Neka i njih, ako se trgnu, lepo, ako ne, opet dobro. To što se viđamo ređe, zaista, ali stvarno, nije do mene. Završili smo, verujem, životno poglavlje u kojem smo trebali, međusobno, jedni drugima. Nekad me jeste bolelo, danas, baš kako kažeš i sama, opraštam sebi što sam sve prerasla.

    1. Divno rečeno – opraštam sebi što sam prerasla :) tačno. I način na koji izaberemo da idemo kroz život jeste merilo ljudi koje ćemo privući u isti. Naravno, kao i što nama dolaze neki za koje se pitamo – otkud oni ovde – tako i mi budemo nekima ti – otkud tu? jer su neki tu upravo iz tog razloga – da nas podsete gde grešimo i da nas koriguju, ukoliko je to moguće. I da onda odu, i hvala im i na tome!

  10. Na žalost, ja sam se donekle prepoznala u tvojoj priči, kao ona koju treba izbegavati.
    Ipak mislim da brigu treba deliti, da bi nam se pomoglo.
    Nekad preteram u tome.
    No, sigurno je da nisam neosetljiva za probleme drugih ljudi, niti sam u zabludi da ljudi oko mene nemaju svoje brige. Svakodnevno ih slušam i u svom poslu pomažem koliko mogu. To, znači, da sam dvostruko blaža od svih svojih koleginica i kolega.
    Što se prijateljstava tiče, trudila sam se da sačuvam i odnegujem stara, ali nije bilo raspoloženja sa druge strane. Nova su ova virtuelna i mnogo mi znače.
    Ovde molim za oproštaj svakog kome sam oduzimala energiju.
    Najvažnije je da ne osećam ljutnju ni prema kome, ni prema onima koji me otvoreno lažu, na primer, ne znaju kako funkcioniše deljenje fotografija na fejsu.
    To želim da ostavim iza sebe i da pamtim i primam samo ono dobro što dobijam od ljudi.

    1. Draga Neno, svi se mi možemo prepoznati, ali teško je priznati. Oni zbog kojih ja lično imam ovu dilemu mislim da čak i ne čitaju ono što napišem, a ja se osećam neprijatno zbog pucanja. :)
      Neno, tvoji su problemi vrlo realni i suštinski malo ljudi i zna o njima, i ne mislim da ne treba deliti, moja je dilema bila dilema o jednostranosti, kad ljudi imaju sluha samo za sebe i kada svoje stave na prvo mesto. I to mi je u redu, ali kad vidim da ih baš ništa moje ne interesuje, da me ni na tom drugom, utešnom mestu nema… onda me nema. :)

    2. Najvažnije je da ne osećam ljutnju ni prema kome, ni prema onima koji me otvoreno lažu, na primer, ne znaju kako funkcioniše deljenje fotografija na fejsu.
      To želim da ostavim iza sebe i da pamtim i primam samo ono dobro što dobijam od ljudi.
      Draga Neno, budući da sam se malo prepoznala u ovim rečenicama, jer si mi i sama rekla da si proveravala fotografije na mom profilu na FB i da nisi našla fotografije svojih radova, evo da ti objasnim- ti si meni poslala poštom neke svoje čestitke i ja sam ZAISTA to objavila na FB. No, kako u to vreme zaista nisam znala kako to ide s tagovanjem 8mislila sam da se taguju samo likovi, dakle ljudi), ti nisi mogla na mom profilu da pronađeš dokaze o tome. No, pitala sam neke naše FB drugarice i one su mi rekle da se sećaju tih radova, odnosno fotografija tvojih radova koje sam, dakle, JA ZAISTA OBJAVLJIVALA NA SVOM PROFILU.
      Nema potrebe da se izvinjavaš, nisam ljuta- ovo ti pišem zbog tebe same, jer je možda u ovakvim tvojim potezima ponekad razlog što neki tvoji prijatelji postaju bivši prijatelji.
      Želim ti da sačuvaš sva preostala prijateljstva- i da malo manje sumnjaš u ljude koji pokazuju otvorenu naklonost prema tebi. Ili su je bar pokazivali.

      1. Uh, ako kažem divan komentar, ljudi će me razumeti, ili barem oni koji me razumeju. Biti otvoren, otvoriti srce i iskreno reći ono što misliš i osećaš, veliki je dar, ali i deo procesa opraštanja i sebi i drugima. Ne bih da pravdam nikoga – ali – ako iko deli i povezuje ljude to si ti, Negoslava. Jedna bitna stvar, koju sam naučila jeste da od ljudi ništa ne očekujem. I da sve što dobijem onda prihvatim kao premiju. Nema razočaranja i nema srdžbe. Ja svaki put kad mogu podelim neki link – Neno, i ne znajući da će Nega ovo napisati ja te stavih u svoj naredni post. Ali, recimo ja imam preko 700 ljudi među prijateljima, od toga barem 100 drži časove, barem 100 nešto pravi, barem 30 piše, barem 20 sjajno fotografiše, barem 20 ima neku uspešnu delatnost koju bi trebalo reklamirati, a usput na svojoj stranici, svako prvo malo posveti pažnje sebi i onom što lično radi… Tako da bi možda trebalo osmisliti drugačiji način propagiranja prijatelja – možda neki baner koji bi se mogao staviti na blog – pa ljudi kliknu kad dođu – jer upravo, ovakve situacije mogu biti nezgodne za prijateljstva…

      2. Hvala Negoslava!
        Oni koji postanu bivši, prijatelji nikad nisu ni bili. Da sam želela da mi neko bude bivši, ja bih napisala ime.

  11. Моји пријатељи су малобројни и прави…остали су познаници, колеге и неки људи које сам срела у неком тренутку.
    Али као и већина и ја се сусрећем са онима који мисле да је мени увек све лако, да ми тече мед и млеко и да немам никаквих проблема у животу. Можда због тога што ја о свему што ми се догађа не причам осим са својом породицом. Сигурна сам да ви који читате мој блог знате више о мени него неки људи из мог окружења. Иако сам велика “брбљивица” јако ретко причам о свом животу…о томе пишем само за себе и понекад на блогу…
    Понекад имам проблем са неким људима јер сам врло осетљива на неке ствари и догађа ми се да се то злоупотреби, али трудим се да то променим…

    1. Luna, upravo napisah Neni komentar – mislim da neke priče i ne čitaju oni koji bi u njima mogli da nađu neku reč i o sebi, jer svi naši blogovi, čak i kad se dobro okreče uvek nose dozu ličnog, makar i u načinu posmatranja stvari.

      U jednom drugom postu napisah to što ti kažeš – da je neko pravilo u našoj porodici da sve što je lično i treba da ostane u okvirima. Ponekad, gledajući zidove nekih ljudi na FB pomislim – otvori blog – tamo će doći oni koji zbilja hoće to da čitaju…

      Hvala ti na komentaru, suštinski je jedan od onih koje bih mogla da potpišem, kao svoj :)

  12. Da, opisala si sve baš onako kako se javlja u našem (društvenom) životu. Moram priznati, ja sebe prepoznajem i sa jedne i sa druge strane, dakle, umam i da smaram i da budem smoren istom takvom pričom. Dešavaju mi se žuti minuti kada verujem da mi je gore nego drugima. Ne traju, ali uhvate me, povremeno, kad ”pukne film”. A pukne, s vremena na vreme, onako…
    Dobra vest je da time ne smaram sve oko sebe kao ovi likovi koje opisuješ, pa se tu možda malo provučem i izvučem. :)

    1. Da se ne lažemo, svi mi imamo te minute u boji, ali pre nekoliko godina sam pričala sa jednim prijateljem – i on kaže – eto šta nam V. učini, ne umemo kao svet ni da se samosažaljevamo. :) O V. ću drugi put…

      Ima jedna epizoda Hogara u kojoj dijalog ide otprilike ovako:

      HOGAR STRAŠNI: bože zašto mi se ovo dešava,zašto meni,bože zašto mi to radiš
      BOG: A ZAŠTO PA DA NE

      Zamisli samo Hogara kako kleči sa rukama podignutim ka nebu i Boga kako mu se onako u obliku oblaka obraća… :)

  13. Ja se apsolutno slažem s poslednjim pasusuom kao zaključkom.
    Rezovi su u životu potrebni,posebno onda kada nas neke pojave, neke stvari, neki ljudi. iscrpljuju. I posebno onda kada ti, neki ljudi, ne žele da shvate da negativno utiču, deluju na nas.

    1. Da. Rezovi, kratki, sa što manje štete. Prijateljstvo zahteva uzajamno poštovanje, prijateljstvo ne znači svakodnevno ćućorenje, ako ga ima divno, ali prijateljstvo je posebna kategorija. Ako ne može da opstane, bolje prekinuti nego ga mrcvariti i time i one lepe momente upropastiti…

  14. Ove dileme su mi jako poznate i mnogo sam o tome razmišljala. Došla sam do zaključka da svi mi kroz život idemo samo svojim tempom. Ljudi koji se nađu blizu nas i idu istim ili sličnim tempom su oni ljudi sa kojima se jako dobro razumemo. A onda se desi da neko od nas ili njih ubrza ili uspori korak. Odjednom na stazi nismo jedni pored drugih i više se ne razumemo tako dobro. Da li to znači da smo postali bolji ili lošiji? Mislim da ne. Samo smo išli zajedno jedan deo puta, bilo nam je lepo, ali došlo je vreme da se razdvojimo. U međuvremenu su se pored nas našli potpuno novi ljudi, koji nam sada na ovoj novoj trasi prave društvo i lepo nam je sa njima.I samo mali broj ljudi ostaje tu uvek sa nama uprkos razlici u koracima i mestu na kome se nalazimo. To su uglavnom oni koji nas najbolje poznaju i ljudi sa kojima se znamo još od detinjstva ili rane mladosti. Oni za koje sa sigurnošću tvrdimo da su nam pravi prijatelji. Svi ostali, koliko god nam dragi bili, jesu naši saputnici sa kojima u jednom trenutku možemo prestati da putujemo. To ne znači da su nam manje dragi, da ih manje poštujemo. To samo znači da su nam se putevi malo razišli i da je to deo potpuno prirodnog toka u životu. Isto kao što je prirodno da nam se smenjuju ciklusi u kojim bude teško, pa dođu lepši dani. Najgore što možemo sebi da uradimo jeste da ostanemo zaglavljeni u tim periodima kad je bilo teško. A još gore je da time opterećujemo druge. I mislim da je zbog toga jako dobro napraviti jednu ovakvu analizu na kraju godine i ne poneti gorčinu i tugu u novu godinu. I što je najvažnije, oprostiti sebi. Drugima se uvek lakše oprašta.

    1. Da. Prvo bih rekla da sam naučila sebi da opraštam i priznajem jeste najteže, ali predivan je osećaj. Drugo, draga Aleksandra, ne znam šta bih dodala na tvoj komentar, samo bih mogla da se potpišem i kažem – kao da sam ja. Hvala!

  15. Da. Radim u istoj firmi 30 godina i poznajem gomile njih koji imaju to pravo koje pominješ “exkluzivu na sažaljenje” – njima je uvek teže no drugima pa ima treba dati veće plate i više povlastica. Kada razmislim, a naterala si me na to, više mi prija ovo što meni rade – uprkos svim mojim životnim nedaćama (a imala sam ih popriličan broj),uvek dobijem onu “lako je tebi”. Možda nije praktično i ne donosi nikakvu dobit, ali je lepše od sažaljenja. Ako uradiš kao ja i prestaneš da kontaktiraš sa ljudima koji nam crpe svu pozitivnu energiju svojim kukanjem, postoji ozbiljna opasnost da ostaneš potpuno sama, ili sa eventualno par ljudi oko sebe. Jer, svi kukaju… :-) Pozdrav iz Karlovaca u 6.17!

    1. Draga, taj rizik je opravdan. U početku mi je smetalo to što ljudi komentarišu da mi je lako i da mene nikakve brige ne more i da mora da mi je život dosadan do bola… onda shvatim da – ono zbog čega prestaju neki ljudi u mom životu da postoje jeste kad počnem da ih sažaljevam… a isto tako ne želim ni ja da postanem predmet nečijih ispiranja i sažaljevanja. Jeste, dobro mi je i neka tako i ostane i nije neka velika mudrost što smo se našle u sličnom jatu – jer život uvek posmatramo sa zracima sunca – čak i kad je teško, onako za prave (što bi rekli…) Pozdrav Karlovcima iz Novog Sada u 20.17 :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.