Svet jednostavan poput hleba i masti

Odjednom se zapitala u kom to svetu ona živi. Nešto se u njoj duboko prelomilo.

Postala je svesna da u prisustvu jednog broja ljudi glumi. Afektira. Navlači masku manje vrednosti da ne bi sa njima morala da ulazi u bilo kakav dublji odnos. Postala je svesna i počela je da se pita – da li je zbilja da oni to ne primećuju? Da li su toliko površni da nisu ni jednom zagrebali ispod površine ili su oni još afektiraniji od nje te im takav odnos savršeno odgovara? Nije više imala volje ni da odgovovara sebi na pitanja. Osećala je samo da je takvi odnosi – ili bolje rečeno ljudi sa kojima je u takvim odnosima čine nesrećnom, nesrećnom do tačke u kojoj bi mogla da klizne u sivilo, odnos koji grči radost u njoj, odnos koji će, ukoliko se nastavi da je povuče stepenik niže. I uplašila se. Istinski.

To nisam ja! Dajte mi vazduha, dajte da podignem glavu iznad površine vode. Hoću samo da budem srećna. Da se stvari i dalje dešavaju sa lakoćom i da svaki doživljaju vodi napred. Da bude JA, povika ona.

Njen svet je čist. Jednostavan. Za nekog pomalo prost, banalan, kao hleb i mast. Nekad po njemu posuta so, kad je svečanije dodata paprika, u posebno svečanim trenucima umesto soli hleb umoči u šećer i eto slavlja. To je taj njen život u kom se stvari dešavaju s lakoćom i radošću. U njenom svetu su suze one koje kupaju dušu. Ima moć da izmami te blagodarne suze iz ljudi. Da ih potakne da ih puste jer sa njima otpuštaju mnogo više – otpuštaju najdublje u sebi. Ono zbog čega nisu u potpunosti srećni, ono o čemu ih niko dugo nije pitao, što im je stvaralo teret tu negde između grla i grudi, taj kamičak dobro zaglavljen da ne dopusti jednom grcajućem jecaju da se izmami i da suze poteknu. Izveštijala je sposobnost da ih izmami kao što je Pan svojom frulom izmamljivao miše iz duša gradova. Postala je neko ko ume da se ušunja u tajne prolaze u potrazi za srećom u ljudima.

Da. To jeste moja tajna vrlina, pomisli. Svaki kamičak skinut sa nečije dobre duše gradivo je mog stepenika. Gradivo na putu ka dobijanju sledeće lekcije i sledeće svrhe. Šuma se polako rasklanja, stabla kao da su koraknula jedan korak unazad i u daljini vidim svoje koje treba da prigrlim. To jeste moj put, okupan  i mojim suzama i osušen osmehom duginih boja. To je moje stablo, moj hleb nasušni i moje polje bulki. 

I sanjada je sretna. I budi se sa istim osećanjem. U svom polju žita i bulki. I sanja sve one lutkice koje je nekada pravili od cvetova, i sanja sve cvetove od kojih pravim svoje čiste svetove. I sanja svoje dobre ljude pročišćene suzama i one koji tek treba da se otvore pred jednostavnom istinom. I budi

se i sve je isto kao u snu. Jednostavno. Toplo. Nežno. Kao hleb. Kao žito i sunce. I crveno cveće u zrelom zlatno polju…