... ne brini, dragi. Dobro je sada. Ne postavljam više sumanuta pitanja pticama koje vidim na onom travnjaku... kad krenem da te posetim, u tvom novom domu... Ne pitam ih više, znaju li zašto si otišao tako odjednom bez reči. Ne pitam ih više koja ti beše poslednja misao u času kada si napuštao dom....
Rekoh već, nije jesen ta koja me istrese iz cipela od melanholije, raznih prodrmavanja i promišljanja. Ja se s jeseni zaljubim, a u proleće, kad se svi snegovi otope i mene stignu nemiri i otvore se pitanja, onda mi treba jedno dovoljno veliko more u koje mogu da se ulijem, koje će me jednostavno prigrliti...