Pod jednim dudom sedi jedan čarobnjak koji ju je pretvorio u princezu, pa otišao. Pod orahom sedi drugi kome su svi njegovi bili ždrebci sa zvezdom na čelu. I njih dvojica, sede tako i gledaju tu princezu-ždrebicu kako se bori sa sobom. Tamo gde su ne mogu da joj pomognu. Tamo gde jesu, kucnu se...
Završeno je još jedno takmičenje iz informatike. Tema je bila kreiranje nastavnih sadržaja korišćenjem slobodnog softvera. U spisku nagrađenih nalazi se i moj blog. Nagrada za negovanje lepe pisane reči. Hvala žiriju što je prepoznao u ovom, kako mi to obično kažemo, malom blogu, jezičku vrednost. Nastava se ne odvija samo u školi, mi smo...
Dan mrmota. Priča o mrmotu i njegovoj senci. I, kažu neki ljudi, koji valjda sve to znaju, i mrmoti nekada mogu da pogreše, i njihova sena ume da prevari na taj dan. To sam i ja negde znala, ali do sada sam pod tepih čistila istinu. Koge bre, interesuje moj mrmotski dan, i baš nekog...
I dve suze kliznuše niz lice. Pojedu li godine strast u čoveku? Postanemo li u jednom trenu suviše ozbiljni za zagrljaje i stapanja? Dođe li trenutak da ostane samo ljubav bez grozničave želje za spajanjem i predavanjem? Da li smo se potrošili sa nekim drugim ljudima i usahnuli na nekim tuđim usnama? I klize dve...
Čovek kad umre više ne može da se brani od reči. Čuveno Markesovo oproštajno pismo, za koje je pisac tvrdio da nije njegovo i da svi oni koji ga malo bolje znaju, znaju da to nikad nije napisao, ponovo je od juče u opticaju. Njega više nema da stane u svoju odgranu ličnim autoritetom iza nečije...
Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen. A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega, i ništa loše u...
Nekada smo brojali koga više nema. Poslednjih godina mogli bismo da uvedemo novu igru: – koje kuće više u gradu nema – koja znamenita radnja više nije obeležje grada – koje drvo više nema koren u ovom gradu, a pustilo ga je prilično davno… Jednom sam već pisala sličan tekst, u pitanju su bile knjižare...
Ovaj je tekst napisan u trenutku kada sam tekstove imala razbacane na nekoliko mesta. Stalnim seljakanjem više nisam znala ni gde oni pripadaju, niti gde sam ja u toj priči. Branko Radičević je napisao pesmu o svojim pesmama – koje će ostati siročići kad njega ne bude bilo. Valjda je ta veza između napisane reči...