Hoće li sve jednom pojesti godine

I dve suze kliznuše niz lice.

Pojedu li godine strast u čoveku?

Postanemo li u jednom trenu suviše ozbiljni za zagrljaje i stapanja?

Dođe li trenutak da ostane samo ljubav bez grozničave želje za spajanjem i predavanjem?

Da li smo se potrošili sa nekim drugim ljudima i usahnuli na nekim tuđim usnama?

I klize dve suze.

Da li se ljubav u nekom času samo pretvori u sećanje na nečije dlanove i bokove, na grudi i orošenu  liniju leđa? Da li bestidni pokreti koje smo zavezanih očiju ponavljali postanu u trenu stidni i tako daleki?

Da li godine pojedu i čežnju u čoveku?

Da li dođe vreme kada više ni sećanja nema?

Da li smo previše drugima davali? 

Da li smo previše maštali?

Da li smo previše ljubili?

Da li smo počeli da starimo?

Hoće li nam neko javiti da su došle neke godine da pojedu strast i sažvaću čežnju u čovekovom biću?

Da li će tada sve prestati i usahnuti?

Da li smo nekima suviše sebe dali?

Miriše li to vazduh na čežnjive trenutke, slutimo li još strast u slučajnom dodiru i želju u pogledu?

Pojedu li godine i očaj da ne ostane nikakav trag i da ne boli sećanje na dodire i stapajuće poljupce?

Nestaše dve suze.

Usahnuše.

Kao da se nikada nikome i nismo davali.