U kakvoj su vezi kafa i afrička šljiva?

pijenje kafeUticaj praznika na moj životni put

Idealno doba da pričamo o tome kako nas praznici izduvaju, izvuku iz nas radost, a onda nas bace opet u vode svakodnevice. Pa se osećamo loše. Pa smo u depresiji. Pa nam se sve čini besmislenim. Ali, neću o tome da ti pišem. Hajde, skuvaj prvo jednu lepu, veliku šolju kafe, sedi preko puta pa da počnemo.  Može?

Pokušaj da zamisliš ovu seriju praznika usred proleća. Sunce, svetlo, lagana garderoba, piće u nekoj lepoj bašti. Ljudi, žamor oko tebe. Izmilela deca, neke nove ljubavi se sada prvi put u punom sjaju pokazuju. Zamisli da se je Nova godina oko Uskrsa. Da li bi se i tada ovako osećao?  Ne bi. Ali, mi ne bismo bili mi, ljudi, sa svim svojim vrlinama i manama, da sve ne narušimo i sami sebe dovedemo u stanje koje zovemo depresijom. Ok, neka se i tako zove. Ali o čemu ti pričam?

Kako kažu – priroda uglavnom sve uradi sama – ili čovek kao deo prirode bi trebalo da se povinuje njenim  zakonima  i da se uskladi sa njenim ritmom, ali mi smo taj ritam zaboravili.

Kako je to na ovim podnebljima zamišljeno? Oko Mitrovdana aktivnosti se stišavaju. Zemlja se priprema za zimu, za period koji je statičniji, koji joj daje priliku da se odmori, regeneriše, obnovi svoje resurse da bi oko Đurđevdana počela da se budi.

Tako je se i čovek prilagođavao uslovima. Završavao poslove, spremao drva za zimu, i povlačio se u toplinu ognjišta.Čovek je, prateći taj ritam, završavao svoj aktivni, fizički deo godine i tada je:

– imao vremena da sagleda šta je do tada uradio

– da promisli da li je zadovoljan rezultatima

– da se presabere i vidi kako da unapredi svoj posao

– da pogleda svoj dom i vidi šta u njemu treba uraditi

– da priča sa svojim ukućanima, da vidi kako je njihova godina prošla i šta planiraju za ubuduće (ko se ženi, udaje, ko bi da zida kuću, ko da rađa decu, a ko da proširuje imanje)

– posećivao je prijatelje i rodbinu i ugošćavao ih u svom domu

– smirivao je um i telo, postio – jer mu je mnogo manje energije bilo potrebno u tom periodu, a u Božje ruke prepuštao svoje misli.

– slavio je slavu i Božić, za te dane je trpeza bila bogatija, a onda bi se opet vraćao u svoj zimski odmor.

A, jesi li se ti zapitao ikada koliko smo mi odmakli od svega toga? Zima i nas veže za kuću, ali to nam je otprilike ostala jedina veza sa prirodnim ritmom. Krenuću od kraja. Danas čovek, govorim globalno, umesto posta pribegava intanst hrani i instant dijetama. Reklame ga uljuljkaju da nije bitno šta jede postoje neka vlakna koja će mi očistiti holesterol, nije važno koliko jede, tu su razni „vatrogasci“ za želudac, nije bitno do koje mere preforsira telo i ubaci ga u stres tu su čarobne pilule, nije važno ni kako takav tempo utiče na organizam – jer i kad  sve klapne padnu, nešto sigurno neće – jedna šljiva još uvek visi. Ok. Afrička, ali ona ne pada. :)

Upred zime, kada se sve usporava unosimo velike količine hrane, mnogo masnog i slatkog – što nije opasno, šta više je poželjno je u sezoni radova, ali u toku zime slatko, masno, alkohol – podižu šećer, adrenalin, podižu pritisak, dovode u telo energiju i impulse za pokret, ali mi se ne krećemo, zar ne? Onda ta energija ode u mozak, da budem malo bukvalista. I tamo počinje da se igra. A, kao što rekoh čovek se udaljio od damara prirode.

Znaš li ti, da je čovek počeo da se plaši sebe i svojih misli. A naše misli su naši prijatelji i treba ih osluškivati. Kad su ti misli mirne tada je i telo i sve ide kao podmazano. Onda dođeš do granice, dođeš do stepenika a ti ga ne vidiš, pa se saplićeš, udaraš, padaš, udaraš, boli, ustaneš, pa još koji put probaš, padneš, pa sedneš i tada je vreme da razmisliš. Jer, šta se dešava? Nije život prava linija pa da od rođenja do smrti mi idemo istom cestom, ravnom i utabanom. Čak i ako čovek izabere tu srednju stazu život će ta ćuškati levo-desno ne bi li ga prodrmao i razbio monotoniju.

No, pričamo o tebi. Pauza, kafa?

http://youtu.be/PlcH8a9Z2rE

Sad možemo dalje?

Udarao, pao, seo. Počešao se po glavi. Nije to baš tako kratko trajalo, i nisi odmah ni primetio, ali sad dok sediš, ostani još malo u tom položaju i promisli. Jesam li ja isti onaj koji je pre … nekog vremena …. počeo da udara o zid? Jesu to iste ruke, noge, glava, ali jesam li to isti ja sa istim željama, htenjima, mogućnostima, snovima? I verovatno ćeš shvatiti da nisi više isti. Jer, budimo realni, nisi ti, onomad, kad su nuđene staze kojom ćeš poći u životu ni bio onaj koji je izabrao srednju, sigurnu. Čak i da jesi, do sada te je život toliko puta pomerao da ni ne znaš više kako izgleda utaban put. Jedno vreme si bio na toj stazi koja je nudila relativnu udobnost, ali došao si do stepenika. A znaš kako ide sa stepenicima? Treba samo da podigneš nogu.

Vidiš li stepenik?

Ako ga vidiš, dobro je. Sad razmisli, dok sediš tu, sa toplom kafom u ruci, zima je, imaš vremena da razmišljaš, podvališ, sabiraš, oduzimaš, razmisli šta ćeš – hoćeš li podići nogu, učiniti trud, izaći ponovo iz zone komfora, poraditi ponovo na sebi, otvoriti um za nova iskustva i oslušnuti svoje želje ili ćeš reći – ne, ne… dosta sam se ja penjao, sad bih da ostanem ovde. Ok. Može. Može i tako.

Na stolici

Rešio si da ostaneš na stolici. Može i to. Samo, dok je zima, i dok traje sezona pitanja i preispitivanja, upitaj se da li ti je udobna ta, na kojoj sediš. Možeš li da je malo preurediš, ofarbaš, staviš neko jastuče na nju, promeniš joj položaj da se sa nje pruža prijatniji pogled?

Ipak bih…

Ili si rešio da ti je sve to prepaporno i da bi ti nazad. Može i to, ali ono o čemu ljudi ne razmišljaju da se ovim putem mnogo brže stiže do cilja jer nam je staza poznata, ali nam je i cilj i te kako poznat. To je put niz stepenice. Jedna po jedna. I na svakoj ćeš sresti po jednu verziju sebe koju si davno prevazišao i bićeš prvo razočaran, a posle ćeš postati jedno obično gunđalo, nezadovoljno, jer sve si to već davno video, ali nisi imao strpljenja ni da posediš malo na onoj stolici pa da od nje napraviš trenutnu udobnu stanicu, niti da se pokreneš napred. Korak.

No, onda – idemo stepenik više?

Idemo. Zapamti, nisi ti ni dobro ni loše, ti se trenutno osećaš upravo onako kako i treba da se osećaš. Kad naiđe ova faza, kaži sebi – dobro je, radi energija u meni. Zakorači u svoj san. Ne znaš koji je tvoj san? Hajde ovako, utišaj sve ostale zvuke i razmisli koja te dominantna misao ovih dana pohodi? O čemu najviše sanjaš i šta bi ti to želeo?

Kad izdefinišeš svoju želju, onda STAVI NA PAPIR to što želiš i napravi nešto nalik biznis planu kako da svoju želju ostvariš. Daj sebi rok i radi na tome. Ne misli šta druge misle, ne boj se – jer tvoj strah hrani tuđe snove, a siromaši tvoj svet. Ne boj se, jer znaš šta je pad i znaš kako treba ustati. Ne boj se, jer kad nešto jako želiš to i dođe u tvoj svet. Samo zapamti i loše raspoloženje je želja da te svi ostave na miru, da te niko ne dira, da te puste da „patiš“, sažaljevaš se – i onaj koji nam ispunjava želje ne razlikuje dobre od loših želja. On ispunjava naše praznine, naše čežnje. Želite samoću, prostor za patnju i sažaljenje. Puf – evo ti, pa ti sad viči – nisam ja to hteo – hteo sam da bude drugačije.

Treba misliti

Da treba misliti drugačije. Pogledaj sad taj papir. Koliko na njemu imaš zapisanih snova i želja? Dosta. Znam. Probaj da ih grupišeš prema nekoj zajedničkoj osobini. Sad? Ima ih… recimo, pet. Sad ih poređaj po intezitetu čežnje i daj sebi rok za ispunjenje. Zapiši  sad precizno definisanu svaku od svojih želja i daj joj rok za ispunjenje i radi na tome. Kreni od jedne. Ona će, vremenom, povući i sledeću i tako redom. Otvori vrata ispunjenju i tvoje srce će biti preplavljeno dobrom energijom, mirom i radošću. Veruj u to da se u tvom svetu stvari dešavaju sa lakoćom i bez prepreka. Veruj, jer zapinjanja su samo kamičci da te podsete da si nešto preskočio u redosledu stvari.Ništa strašno. Kao u plesu.

 

Možda sam bila preopširna, ali, uz kafu, nekako reči same klize. A, i znaš da plavuša uvek ima neko svoje mišljenje i savet. Iz ličnog sveta i iz sopstvenog ugla. Ako ti se svidelo, a ti podeli sa prijateljima, a ako nije, neka ostane između nas. Do sledeće kafe i sledećeg razgovora…

I, da nisam vam odgovorila na pitanje iz naslova.

Ne znam u kakvoj su vezi, ali čim saznam, zovem vas na kafu. :)

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (6)

  1. Meri, da ne bi ovog tvog posta, ja bih potpuno zaboravila da sam još 1-og januara napisala priču „Lista želja“. Nisam je završila i ostade nepodeljena… Odoh da vidim mogu li sa njom šta uraditi. Svakako, ona će potrvrditi koliko o mnogo čemu slično mislimo. <3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.