Životni krugovi – ili kako napraviti listu bitnih ljudi

 

Dobila sam prvi komentar za moju ideju o paraterapiji. Još jednom bih volela da podvučem, da ovo para znači nepravi, i još uz to dodah da sam u pokušaju, jer nemam pretenzije da uzimam nečiju sudbinu u svoje ruke. Ali, znaju oni koji me znaju da umem ponekad da pročačkam, da osetim, predosetim, da nekad (kako reče jedna možda meni i najdraža osoba na svetu) pokvarim maštarije, svodeći snove u realnost, ali umem i da podržim snove dajući im realni okvir.  

E, sad, ono da ništa nije slučajno, davno shvatih. Da u svoj život privlačimo događaje koje želimo (a još češće koje ne želimo) i to odavno znam. U suštini, nisam ja pametnija od drugih, samo spadam u onaj deo  čovečanstva koji prepoznaje znake i ne zanemaruje ih (barem ne često i ne svesno). I umem da budem zahvalna na tim „namigivanjima“ nekog ko od gore gleda na sve to. Zvali mi to Bogom, učiteljem, Univerzumom, Silom, Nagualom, ili nekim inim imenom, verujem da postoji jedna „univerzalna“ sila koja sve drži u ravnoteži. Pa odatle i pravilo setve i žetve. Svaki naš potez ima neku krajnju posledicu. Ispričaću jednu životnu situaciju – vrlo banalnu – o uzrocima i posledicama. Majka dvoje male dece je pretrpala frižider hranom, i usput je loše rasporedila po policama. Deca su bila dovoljno „velika“ da znaju da otvore isti, ali niža od najviše police. Ona je na najvišu policu stavila komad pršute – dete je otvorilo frižider i pršuta mu je pala na glavu. Dovoljno mali komad da ga ne povredi mnogo, ali dovoljno veliko da ga prilično zaboli. Da je vrata otvorila odrasla osoba verovatno bi meso uhvatila pri padu, ili bi joj u najgorem slučaju palo na nogu. U stvari, da je majka bila urednija do svega toga ne bi došlo. Ovo je samo jedan, možda malo drastičniji primer, ali mislim da bi svako u ovom trenutku mogao da navede barem jedan sličan. Uzrok i posledica. Ili, još jednom – univerzalna sila koja se samo stara da sve bude u ravnoteži. Svako dobro, a zlo još pre – sve vide oči sudbine…

Vratiću se na Zocino pitanje – …nestrpljiva sam da vidim sta dalje biva, jer sam u nekakvom stanju panike, tuge, sto, osim moga muza, kao da su se svi moji najblizi izgubili u gustoj magli. Gde ja to njih pogubih, gde izgresih ,bas sam danas, vozeci se tramvajem sa posla, umorna, zabrinuto razmisljala. Da li sam to ja sve starija ,rigidnija, sebicnija ili….Nemam uvek odgovore. Tako mi treba pomoc.

 

Sticaj okolnosti je da se poznajemo. Da smo plus-minus približnih godina. To su godine u kojima bi trebalo da smo na vrhuncu snage, ekonomske moći, fizički i psihički stabilni, sa već relativno odraslom decom, sa dovoljno slobodnog vremena i novca za uživanje u plodovima svog rada. Tako bi to trebalo da bude. Ali, u zemlji u kojoj preko 20 godina konstantno traje kriza, osiromašenje, devalviranje vrednosti, ova priča o najboljim godinama ne postoji. Postoji samo vreme koje prolazi. I tu dolazimo do ključne činjenice – kako od toga napraviti najbolju pitu. Naravno, kriza je uticala i da se raselimo, pa to svemu daje dodatnu notu.

 

Jednostavno treba napraviti prioritete. Ne samo u poslu, već i u svim ostalim stvarima. Moja tzv. teorija koncentričnih krugova, često samocitirana. U jednom trenutku svog života bacili smo kamičak u vodu i on je počeo da pravi krugove. Prvi, mesto na koje je pao jeste mesto na kome se nalazimo MI – kao jedinke i oni koji su sa nama, naši najbliži – parnter, deca, roditelji ukoliko žive sa nama. E, sad u ovim godinama najuži krug  je najčešće dvojac. Deca su već sledeći krug, kao i roditelji, ukoliko su živi. Sledeći krug je nekoliko najbližih prijatelja, dvoje, troje. Sledeći krug  je naše dalje okruženje – poznanici sa posla, komšije. Rodbina i dalji prijatelji (iz detinjstva, iz starog kraja… su već sledeći krug) a sve van toga više nije dohvatljivo. Da u životu nemamo nikakve druge obaveze, možda bismo i stigli da se ravnomerno raspodelimo na ove krugove. Ali, kad uz sve to dodamo na prvom mestu posao, pa održavanje doma, pa kako tempo i propisi nalažu razna usavršavanja, doškolovanja, potrebu da se otputuje na odmor (ukoliko okolnosti dopuštaju), često su tu i dodatni poslovi – pa trud  da sačuvamo brak/vezu i da se posvetimo deci i roditeljima i ponekad vidimo ono dvoje-troje prijatelja život nam je već prepunjen. Ako nema dece još je moguće održavati relativno čvrste veze sa još jednim krugom – rodbinom, ali to je maksimum. I sve ovo pod pretpostavkom da smo svi u istom mestu stanovanja, ili u krugu od nekih 20-50 km. Sve preko toga je nemoguća misija. I kako god to zvučalo to je najčešće neminovnost.

Moj savet bi bio – sesti i postaviti stvari na svoje mesto. Ko je tu pored nas? Ko je u sledećem krugu? (Deca, roditelji, unuci) I ko je u trećem? Tj. ko su nam u tom trenutku najbliži prijatelji – ovde nekad treba praviti kompromis – možda nam „najbliži“ prijatelji neće biti oni koji bi nam srcu bili najbliži, ali sigurno postoje neki ljudi sa kojima možemo da provedemo određeno vreme, da nam bude prijatno sa njima, da nam se mogu naći kad nam treba podrška, a u našoj su najbližoj okolini. Čovek je društveno biće i ne možemo živeti otuđeni držeći se principa – ovde mi niko nije ravan/dostojan/zanimljiv… moj najbliži živi tamo i tamo… i nemam nameru da se sa nekim novim družim. Budimo svesni činjenice da se ti koje mi kujemo u zvezde najčešće drže one stare i istinite  – daleko od očiju-daleko od srca… tj. drže nas u srcu kao dragu uspomenu i rado nas vide jednom u boljem slučaju dva puta godišnje, pomoći će nam ukoliko im se direktno obratimo, ali naši krugovi se sve manje presecaju.

I nisi, Zoco, ti njih izgubila, niti si se ogrešila ili pogrešila. Jednostavno, s godinama naše telo traži sve više odmora – posao ne možemo zapostaviti, tako da nam dom postaje okosnica i taj mir koji u njemu nalazimo treba negovati. Pokušati ako je moguće jednom nedeljno videti decu ili roditelje (ako smo blizu), ako je moguće jednom nedeljno naći vremena barem za jednog od ono dvoje-troje najbližih prijatelja (to mogu da budu i braća i sestre, zavisi kome je ko najbliži i duhovnom, ali i prostornom smislu), a sa ostalima iz sledećeg kruga, ako uspete da  vidite nekoliko puta godišnje (3-4 puta) vi ste uspeli.

Ne znam da li sam nekom ovim pomogla, ali to je moje viđenje sveta u četrdesetim… Ja sam stvorila svoj mikrokosmos i nekoliko krugova oko njega. Sve ostalo što uspem da dotakem izvan njih je čista premija.