Klub ljubitelja jezika Karlovačke gimnazije / Knjige, filmovi, i ostali životni začini iz mog ugla

Gost s povodom – predstavljamo prvu knjigu Negoslave Stanojević

negina knjiga„Jošte čekam taj reč da mi rekne“ – sveže, da svežije ne može biti. Moja, malo je svojatam, ali ispravnije bi bilo reći, naša draga prijateljica Negoslava Stanojević, blogerka sa najvećim srcem, sabrala je u svoju prvu knjigu priče iz zaplanjskog kraja. Dugo smo čekali da se knjiga pojavi, ali vredelo je – raduju joj se ljudi iz kraja o kom je pisala, raduju se i oni u dijaspori koje ova knjiga podseća na rodni kraj i budi nostalgiju, obradovala je i ljude širom bivše nam zemlje.  Ja sam je čekala i radovala se jer me je Negoslava uvela u jedan, za mene, drugačiji svet – jezički izazovan, topao, težak, bremenit ljudskom mukom, jedan drugi svet na svega nekoliko stotina kilometara od Novog Sada, toliko blizu a opet toliko drugačiji od onog na koji sam svikla. Negoslavu sam prvo upoznala preko njenih priča pisanih standardnim jezikom :) Onda sam otkrila njen blog na kom su bile priče na zaplanjskom i u početku sam vrlo malo razumela, ali bio je izazov da uđem u priču, jer nije Nega samo očuvala govor jednog kraja, ona je i hroničar jednog vremena, ljudi, događaja.

Kad je izašla knjiga poželela sam da i ja učestvujem, makar kao promoter, u ovoj priči. Ali, nisam želela da pravim intervju, htela sam da Negoslava napiše kako je nastala knjiga, šta ju je inspirisalo, šta su bile slatke muke, a šta jednog pisca uvek pomalo koči u pisanju. Znam da joj nije bilo lako, jer pisati o sebi i svom radu je delikatan posao, pogotovo za nekog skromnog kao što je ona. Negoslava koja je toliko učinila za blogerski svet, koja je, u neku ruku i naša blogerska majka, zbog pažnje koju posvećuje svima nama, što sve primeti, podeli, obavesti, dune vetar u krila, pa ko ima snage leti i dalje. Ovo je, možda način da joj ja kažem hvala, a vas da pozovem da pročitate Negoslavinu prvu knjigu (navijamo da uskoro bude i druga) i da osetite raskošni talenat ove divne žene.  Reč prepuštam Negoslavi – uživajte!

 

negoslavaJošte čekam taj reč da mi rekne

Moje priče iz zaplanjskog kraja

 

Posle višedecenijskog pisanja, bukvalno o svemu – o ekonomiji, privredi, industriji, bankama, cenama, inflaciji, deflaciji, devalvaciji, o štrajkovima, zaverama i proneverama, krađama i kamuflažama, o propadanju i propasti, o politici, strankama, protestima, izborima, o ljudima časnim i neljudima svakojakim, o uspesima i padovima, o podvizima i stradanjima, laktanjima i muvanjima,  o nagradama i kaznama, o prirodi, putovanjima, dalekim i bliskim zemljama, o snovima i stvarnosti… potpuno uverena da nimalo ne grešim, tvrdim da je najteže pisati o sebi. Pogotovo o onome što si uradio. I što bi drugi, kako je već red, tek  trebalo da ocenjuju.

Moja zbirka pripovedaka „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ polako stiže u knjižare ( izdavača „Stylos Art- umetnost dobre knjige“, najpre, a zatim i „Vulkan“ i „Delfi“), informacije o njoj i o ostalim izdanjima „Stylosa“ tek se pojavljuju u medijima, a ja upoređujem život tih priča nastalih na blogu s njihovim nastavkom u štampanoj formi, pokušavajući da definišem zajednički imenitelj koji može biti i ocena i pohvala i kritika. I predlog i sugestija i zamerka i ispravka.

Koga interesuje gde je to Zaplanje o kojem se toliko govori i čuje kao da ga i nema, otvoriće kartu, enciklopediju, Wikipediju, Google earth… i saznaće za desetak minuta bukvalno sve o njemu, jer, Zaplanje ima fabrike, rudnike, reke i ostala bogatstva samo u tragovima. Priroda ga je obdarila planinama, među kojima dominira ona Suva, povrh toga i čemerna, posnom zemljom i ljudima koji najviše znaju za trud i muku. Za rađanje uz nemanje, za odrastanje uz sticanje i za starenje uz još veće nemanje. Za malo ukradene radosti od škrtog života, koji čeka prvu krivinu “da te soplete”, da ti “ne dava i kad ti se dava”, da te “sobuva I kada si bos” i da te vazda, ali baš vazda, opominje da si stvoren I sazdan baš za tu muku I za to mučenje i radenje i nemanje i sticanje i tek pomalko- radovanje I pojanje. A da poješ, možeš i bez razloga za radovanje…

Zbirka pripovedaka “Jošte čekam taj reč da mi rekne” nastala  je zbog izuzetno lepog prijema istih od strane čitalaca mojih blogova, I to ne samo onih iz Zaplanju bliskih krajeva, nego I onih sa područja bivše nam zemlje. Svejedno da li imaju neke daleke korene u ovom kraju ili su za Zaplanje tek od mene čuli. Svejedno da li su u startu sve razumevali ili  im je bio potreban rečnik specifičnih zaplanjskih reči. I svejedno da li i inače vole dijalektsku prozu ili ne.

Pitaju me, od kad pišem na dijalektu, kako i gde sam ga naučila, budući da od treće svoje godine živim u Nišu. I da, povrh svega, znam i sve padeže i književni jezik. I uopšte, kod mnogih ljudi uvreženo je pogrešno mišljenje da ljudi u čijem se kraju govori nekim dijalektom znaju ili samo taj dijalekt ili samo književni jezik- ili eventualno pomešaju jedan i drugi pa govore nekom čudnom mešavinom kao stvorenom za podsmeh.

I uvek objašnjavam- velika većina nas, iz krajeva obdarenih dijalektima, odlično barata i njima i književnim jezikom, pa i ne primetimo kad pređemo s jednog na drugi, ali znamo kada se to dešava – kada želimo da autentično prepričamo neki događaj, pa u književnom upotrebimo originalne rečenice iz lokalnog govora ili obrnuto. I tako, na časovima u školi govorimo književnim jezikom, na odmorima- dijalektom. U lekarskoj ordinaciji književnim- u čekaonici dijalektom. Na poslu, sa strankama, književnim, međusobno dijalektom…

A naši, na selu- rođaci, prijatelji, komšije, najviše nas vole kada ne glumimo pokondirene tikve koje su zaboravile jezik zavičaja i ne prepoznaju grabulju od lopate I ovcu od koze. Kada sa njima “pooratimo, provrevimo”, mada i oni umeju da p(r)ogovore.

Znam da su neke moje priče mnogo ganule neke čitaoce. Znam, to su i rekli u komentarima ispod tih tekstova, kako prosto ne mogu da poveruju da se starim ljudima na selu događa ono o čemu govorim u tim pričama – zanemarivanje, zapostavljanje, maltretiranje, uskraćivanje svega i svačega, ali sve to tek pošto su ih ubedili da deci ili nekom od dece prepišu imanje.

Znam da je ljudima iz normanih sredina u kojima se poštuju osnovne  životne norme nepojmivo da svekrva ugnjetava snaju ili obrnuto, da neko majci ne pruža parče hleba kada onemoća, da nekoga deca odbijaju da odvedu lekaru, da ima ljudi koji žive od korice hleba dnevno i da godinu dana idu bosi, ali… I to je zaplanjska stvarnost. I njena je boja daleko crnja od one crne koju ja koristim dok o tome pišem. Mnoge stvari preskočim, oćutim, ublažim… jer uvek postoji opasnost da se neko u nekoj priči prepozna. I da dodatno zagorča život onome kome je sve ionako odavno gorko.

Ne verujem previše u tu mogućnost, ali ću na kraju ovog pisanja za Merimin blog koje me je dobrano namučilo jer sam nastojala da izbegnem zamku tipa “šta je pisac hteo da kaže”, otkriti svoju malu tajnu- ako se neka zla svekrva ili snaha, sin koji zanemaruje majku, sestra koja je izdala sestru ili brata… ako se bilo ko u nekoj od ovih priča prepozna i zbog toga koriguje svoje ponašanje, ja ću biti presrećna. Jer, onda je i ova knjiga postigla mnogo više od onoga čemu sam se nadala dok sam ove priče nizala na blogovima.

Tags: , ,

12 Comments

  1. Dočekaćemo (sigurna sam) da i tebe Negoslava jednog dana intervjuiše istim povodom :)

  2. Divno! Čestitam Negoslavi i divim se Vama što ovako lepo pišete :)

  3. Jos nisam resila problem s netom pa samo kratko zahvaljujem s mobilnog tel. Citamo se uskoro.

  4. Ja mogu samo da kažem da sam uživala čitajući sve Negine priče iz Zaplanja na njenom blogu i žarko želela da budu sažete u knjigu, što se i obistinilo. Verujem da je ova knjiga veliki doprinos našoj književnosti u celini.

  5. Snežana Medan says:

    Još jednom sve čestitke! Divno je kada priče sa bloga osvanu na papiru, u knjizi!

  6. Ove priče su pravi biseri književnosti. Sigurna sam da će odoleti zubu vremena i postati klasika.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: