Coolumna kod Majske

Stvari koje radiš zaista dobro nemoj da radiš besplatno

70. dan

Ižabacma nekoliko verzija priče o škorpiji. Ja ću vam ispričati onu koju sam prvu čula. A, zašto vam to pričam? Pa, obećala sam Luni :)

Stajala škorpija na obali reke i žudno gledala na drugu stranu. Toliko je želela preko, ali ne ume da pliva.

„Udaviću se,“, pomisli… Razmišlja tako ona, kako da pređe, kad ugleda žabu.

„Molim te, molim, žabo, žabice, prevezi me preko!“

„Neću,“ reče žaba, „ti imaš otrov, ubićeš me!“

„Neću, nisam luda, ja samo želim preko. Pusti me na svoja leđa i preplivaj na drugu stranu. Obećavam da ti neću ništa…“

I, žaba, joj reče da se popne.

„Pa, u pravu je“, pomisli ona, „što bi me bockala? Da ume da pliva već bi bila preko, ovako sam joj neophodna…“

I pliva žaba, i škorpija mirno sedi na njenim leđima do polovine reke, a onda počne da se vrpolji. Sto nekih čudesa poče u njenoj glavi da se komeša.

„Izdrži, izdrži još samo malo…“, govorio je glas razuma u njenoj glavi… „Bocni, je bocni, zar ćeš dozvoliti da sve prođe bez i malo drame?“

Uraditi? Ne uraditi? Jedan, dva tri…. MA, BOC, BOC, BOC… ubode škorpija žabu. Vrlo brzo žaba poče da tone i uspe još samo da upita škorpiju zašto je to uradila kad će se sada obe udaviti.

Škorpija mirnim glasom reče: „Pa, to je bilo jače od mene.“

Tako to u životu biva. Neki broje i do sto. Neki ne mogu ni do 10. Kome je bolje? Nisam baš merodavna da vam na to odgovorim – jer često se zabrojim pa propustim pravi trenutak, a nekad brojim sve po PS-u, a onda u trenutku kada čitav svet pomisli da je sve prošlo kako treba, samo ishitrim i uradim sasvim desetu stvar.

Iskreno, verujem svom instinktu. Kad god sam poslušala taj osećaj u sebi, stvari su se dešavale onako kako je i trebalo. Ni dobro ni loše, već baš kako treba. Jednostavno i brzo.

Intuicija me naučila da budem strpljiva. Koliko je to moguće. Da ne požurujem stvari jer će se one desiti i tako ubrzane, ali nezrele i nedovršene pa prosto ne legnu. Ali nema nazad. Na teži sam način naučila da sve ima svoje vreme i da kad nekim stvarima dođe trenutak, one se dese baš onako kako sam priželjkivala.

Ponekad odsanjam neke životno važne događaje. Često mi kratki san donese odgovor na pitanje, savet, priču, nešto što sam na javi pokušavala da razrešim.

Male sive vijuge i na javi odsanjaju neke sjajne ideje. Da su neke druge okolnosti, da imam taj luksuz – otvorila bih agenciju za savete. Draga Saveta ili Slatka moja... I mislim da bi mi to išlo od ruke. Na jednom portalu kao predstavljanje piše:

U tekstovima, na svojim blogovima, kombinuje dugogodišnje pedagoško iskustvo u radu sa decom i odraslima, iskustva stečena na radionicama i seminarima iz psihologije i analize snova, i floriterapije,  stvarajući svoj lični holističko-edukativni pravac motivacije i podrške. Njena radna filozofija zasniva se na ideji da nadahne ljude da se bave sobom, da svoj put, harmoniju i duhovnost traže u prirodi. Njeni tekstovi su neka vrsta nadahnutih beseda, priče o dejstvu određenih cvetnih esencija, o tome kako pronaći i sačuvati sebe, šta bi bilo dobro pročitati, pogledati, na kojim smo zabludama odrastali, i kako danas živeti srećno uprkos svemu.

I, prilično iskreno, rekla bih da je to tačno. Naučila sam da skromnost nije baš uvek vrlina. Juče sam videla jedan sjajan grafit na engleskom. Glasi otprilike – stvari koje radiš zaista dobro nemoj da radiš besplatno. I to sam vremenom naučila. Samo još učim kako da naplatim neke stvari. Naučila sam da nije novac jedino sredstvo plaćanja -ali kad čovek plati – i uslugom, razmenom dobara, savetom, kontaktom, makar i sitnicom, više ceni ono što mu je dato. Besplatne stvari često obesmišljavaju vrednost stvari. Ljudi pomisle – ako je džabe, onda nije šteta ni ako ne koristim, ako bacim, ne upotrebim, ne pridam mu važnost. Vrlo se brzo zaboravlja ona stara da su najbolje stvari besplatne – jer ne funkcioniše čitav svet na tom principu – pa ispadne da oni koji naplate, često prodaju maglu, ali su joj nalepili cenu i dobro izreklamirali, dok besplatne stvari odu u vetar jer, eto nema cenu, pa ni vrednost.

Ima nekog smisla u tome – ako neko uloži energiju u nešto – da bi se održala ravnoteža u svemiru – i onaj ko to prima mora da tom svemiru vrati količinu energije. Ako nije tako, dolazi do disbalansa. Narušavanja energetskog poretka. Neko ko se bavi fizikom bi to čak lepše objasnio, ali, trenutno imate samo mene da vam razjasnim stvari. :)

No, vreme je za spavanje. Svašta nešto vam napisah, mada sam htela nešto sasvim treće da vam kažem. Ali rekoh, verujem svom unutrašnjem glasu – a on je večeras baš ovo diktirao.

Tags: , ,

13 Comments

  1. Odlična priča :)
    Imam običaj da kažem da nema nešto za ništa :)
    Potpuno se slažem da je totalno drugačiji odnos prema onome što se plaća nego prema bespltnim stvarima. Bravo za tekst.

  2. Vrlo mudro. Dopada mi se najviše deo o intuiciji i snovima. Kada slušamo sebe, zaista sve dođe na svoje mesto, kako treba, ni dobro ni loše.

    • Da. To su me mama i baka od malena učile, ali tada je to, prilično banalno zvučalo, da bi život objasnio značenje. Hvala na tako divnim komentarima sa dobrom poentom :) meni korisnom za neko novo pisanje…

  3. Jednom je moja mama kupila nešto svojoj sestri što je ova tražila i donela joj. Ova se pravila da je to u redu, mislim da ne plati zatraženo, jer, rekla je mami; pa mi smo sestre. Na to joj je moja mama odgovorila; Da, mi smo sestre, ali nam kese nisu sestre. Bila sam mala, tad to nisam razumela, odavno sam shvatila. I da, sve si lepo objasnila ;)

    • Trudila sam se. :) Nikad nisam volela tu vrstu podrazumevanja stvari. A ova priča tvoja, vidiš, zaboravih to kao primer za tekst. Hvala na podsećanju!

  4. Potpuno si u pravu. Za sve. I za škorpije :) i za brojanje i za naplaćivanje.
    Moja jača polovina ima neverovatne talente. Skoro da ne postoji nešto što on ne zna da uradi, napravi, naslika…jedino što nikako ne ume je da adekvatno naplati svoj rad…ili čak nikako…

    • Ja dugo to nisam znala, ali, učenjem, slušanjem nekih mudrijih i pametnijih, životno iskusnijih, shvatiš da je bitno naučiti neke stvari u životu, staviti ih na svoje mesto i biti srećan i zadovoljan onim što radiš. Čak razumem i ljude koji nikad ništa ne naplaćuju jer imaju dar bogom dan na pomažu… ali, stvari koje smo učili i usavršavali pa ih stvaramo za druge, drugi to treba da cene. Nije ni ova reč džaba – ceniti… sve ima svoju cenu.

  5. Optimalno sročeno.
    Pravo u metu, apsolutno se slažem.
    Sve dolazi u svoje vreme pa i naplata. Ono što do naplate treba sačuvati jeste dostojanstvo i kvalitet.

  6. Poznata priča, a post je savršen, sve si u pravu. Još uvek učim,naučiću. Zato mnogo manje i radim.
    Nekada davno, sindikat je kupovao karte za pozorište i delio ih besplatno, svi su se otimali. Kad bih otišla u pozorište bila sam razočarana gledajući u prazna sedišta. Predlagala sam predsedniku sindikata da cena bude bar jedan dinar.
    Slično se dogodilo nedavno i zaista je bilo skandalozno, balet koji navodni intelektualci iz elitne zdavstvene ustanove nisu gledali, jedva izdržali prvi čin.
    No, sa druge strane, nije baš lako ni naplatiti nekom koga voliš, jer od mene samo takvi i kupuju.
    Hvala za divan tekst.

    • Draga Neno, ti uvek imaš dobre i promišljene komentare. Sve si u pravu. Nego mislim – znam da je teško naplatiti onima koje voliš, ali i oni tebe vole i poštuju i makar im snizi cenu, ali im naplati. S druge strane, naplata može biti i u materijalu za neki novi dekupaž, tako da opet nije sve u novcu. Hvala ti za divan komentar.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: