То није моја прича

Све мање ме има у његовој свакодневној рутини. Он има свој посао, децу, и у тој причи нема места за мене. Или га има све мање. Тај свет је досадан и мени недоступан. Или је можда баш из тог разлога и досадан, јер он покушава на све начине да ме искључи из њега. Чак и оно мало времена које успе да ми посвети, није моје, јер га испуњава бесмисленим разговорима са неким људима. Ја не питам ко зове. Он не осећа потребу да ми то каже. Небитно је. Ми играмо игру која се зове двоје одраслих људи. Али, та одраслост није иста за обоје. Он не уме лепо да се игра. Он крши правила, он тражи анексе на договоре. Он се љути када му кажем да ми у тој игри није лепо.
Ти не разумеш, ја имам обавезе, посао, децу…
Имам и ја, заустим да кажем, али сетим се да ову последњу ставку не могу да протрљам као чаробно оправдање, па ћутим.
И, какве су то глупости о играма… зар мислиш да је мени у овим годинама још до тога? Ти ниси…
Ма, знам, нисам… Лудост је била што сам пристала да ти дозволим да ми крадеш младост и време. Лудост је што сам ти дозвољавала да се ослањаш на мене и да ти будем потпора и раскошна фасада иза које си покушао да сакријеш своју досаду и сивило. Није то моја прича. Све ово је био само покушај да научим игру звану тмурни, озбиљни људи оглодани досадом и патетиком. 
Пакујем кофере. Делим оно мало што нам је заједничког још остало. Њему остављам рутину, са собом носим неизвесност. Њему остављам оправдања, себи узимам жеље. И качим сунце на ревер. Ово стварно није била моја прича..

Comments (0)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.