Pozitivno odrastanje / Vaspitno ćoše

БИТКА ЗА БЕБЕ СЕ НЕ ЗАВРШАВА У ПОРОДИЛИШТУ – ИЛИ УЛАЖЕМО ЛИ МИ У БУДУЋНОСТ?

Овај текст је настао у пролеће 2012. године. Пробала сам да скренем пажњу јавности на једанаесторо предивне деце која су четири године вредно радила, писала и спремала своју прву књигу. И спремили су је. Урадили су све што је било до њих. Уместо на улици, у кафани, они су време проводили пишући. Уместо да свој бес, страхове, незадовољство, радост, и све остале емоције које прате одрастање, да уместо да то “испуцавају” у тучама, бесмисленим свађама, узалудном трошењу енергије, они су писали. Три приче из припремљене збирке освојиле су прва три места на аномимном конкурсу за најбољу кратку причу. Једно дете је уписало режију, једно драматургију, једно класичне језике, једно социологију… једно учи скандинавске језике… двоје је будућих правника… неког сам, вероватно, случајно заборавила, али их у срцу носим, јер четири година сам их учила да само треба поштено радити и да ће све остало доћи на своје место. Да је њихова обавеза да буду добри и вредни, и да су они своје учинили а да је сада на нама, одраслима да урадимо своје. И, они своје јесу, а ја се осећам као издајник. Како сам могла да верујем да ћемо да “осетимо” вредност и величину ових младих људи? Како сам могла да им обећам? Како сам могла да будем тако наивна да верујем да верујемо у лепшу страну приче? Да ли треба да се десе убиства, малтретирања, шиканирања… све оно што на сва уста осуђујемо – а требало је само да у правом тренутку децу усмеримо у добром смеру. Да откријемо најбоље у њима. Да их подржимо – нечије мало неком је велики ветар у млада крила. Објављујем наново овај текст, чисто да нечија савест можда проради. Куцали смо на врата оних који су могли да нам помогну. Могли, али нису… Вруће пролеће беше. Почело од Ђурђевдана, на пролеће мислим. А прође и Митровданак…. а ми још увек чекамо…
 

Упознајте нас, ми смо лепша страна приче о младима данас и овде! Ми смо Кг-Улт – и још увек чекамо своју прву књигу

Бранков дан. Рођендан Бранка Радичевића. Многи прођоше кроз Карловачку гимназију, али он је синоним за  карловачког ђака. Његов “дух” је прво што вас дочека кад се упишете, и заувек у вама настани део вечности. Касније још попијете мало воде са чесме Четири лава и тиме заувек останете везани за ову дивну варош.

Пре четири године, направисмо манифестацију Бранков дан (мада то уме да потраје и по неколико дана), да прославимо рођење песника и да свету покажемо шта ђаци карловачки умеју.

И почесмо да пишемо приче. Креативне радионице, истраживање једне, тада за нас нове форме – кратке прозе. Писали смо свуда. У учионици, на дворишту, у неким кутковима вароши, код куће, ноћу кад нисмо могли да спавамо, кад су нас ломиле туге и кад су нас подизале радости. Онда бисмо то читали, коментарисали, критиковали, постајали све бољи и бољи. Учили да не будемо сујетни. Да се отворимо једни према другима. И свако је развио свој препознатљиви стил, јер како смо расли и откривали свет, тако смо се и у писању откривали. И, онда, одједном схватисмо да је то толико добро, да је то континуирани групни рад у трајању од четири године и да би то ваљало преточити у књигу. И направимо групу Кг-Улт. Да, то смо ми. Нас једанаест.

Тог 15. марта 2012. беше претпромоција наше књиге. Појависмо се пред светом, пред нашим друговима и професорима. Ако је неко од њих до тада и сумњао у нас, тог дана је схватио да смо озбиљни и да смо добри.

Позвали смо и медије. Мислили смо, сви пишу о проблемима младих, о томе како омладина ништа не ради, како се у школи ништа не учи, како је све црно. Стално се пише о одливу памети, а ми смо хтели да покажемо да смо све супротно од наведеног. Да смо лепи, занимљиви, паметни, радознали. Да смо у Карловачкој много тога научили, и да смо постали добри људи. Да радимо сјајне ствари. Јер, нисмо ми само писали ове четири године. Неки су били на размени у Америци, неки су учествовали у раду Истраживачке станице у Петници, неки су позвани да посете европске институције, а неки опет учествовали у међународним пројектима. Ишли смо на разна такмичења и освајали награде. Глумили, рецитовали, певали. Такође, можемо да причамо са вама о свему од филозофије до физике. Читамо много, гледамо добре филмове и слушамо квалитетну музику. Ми смо она лепша страна ове земље, ми смо оптимисти, верујемо у сада и овде. Верујемо у ону “кад се много малих сложе…” Али, нико се из медија није појавио. Можда нас сада неко примети и реши да нам помогне да заокружимо нашу причу.

Да нам помогне да из виртуелног света наша књига пређе у реални, да се одштампа.

Ми не сумњамо да постоје они који могу да нам помогну. У ствари, да вас питамо, да ли сте ви вољни да постанете део наше приче? Размислите, прочитајте неке од наших прича на блогу, посетите нашу страницу на Фејсбуку, дођите упознајте нас. И, да све ово о чему вам причамо урадило је нас 11. Замислите онда колико још дивне деце има у Карловачкој гимназији?

Не верујете? Дођите и проверите!

Књига, нажалост ни до дана данашњег није угледала светлост дана. Све више ми се чини да се ми децом бавимо само кад већ постане касно, када им срушимо снове и када оду на другу страну, ону на коју их је тако лако небригом гурнути, а тешко, тј. понекад немогуће на њега поново вратити.

 

Kids-Playing-Outside

Tags: , , ,

2 Comments

  1. Valentina says:

    Zaista sam odusevljena Vasim tekstovima. Da li ste uspeli da objavite knjigu?

    • Ne, nažalost, nisam. Na kraju sam rešila da je složim i objavim u elektronskoj formi na netu, neka im stoji. Moja satisfakcija su oni, dragi, divni mladi ljudi koji rade neverovatne stvari u životu.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: