Zahladnelo napolju. Rekoh, ovo je pravo vreme da odgovorim mojoj dragoj prijateljici Branislavi Simović koja me je pre nekih mesec dana pitala – a zašto ljudi pišu blogove? Iznenadila me je tim pitanjem – u trenutku nisam umela da joj odgovorim – no u tom trenutku nije ni bilo vremena za odgovor. Rekoh… napisaću ti post o tome.
Onda pomislim – a što ne bismo napravili jednu jesenju igricu. Malo bih preformulisala pitanje ili, bolje rečeno proširila:
Zašto ljudi pišu blog?
Kako sam počeo/počela da pišem blog?
Šta me svih ovih godina i dalje drži u blogerskom svetu?
Svako ko bude nominovan neka odgovori na ova pitanja i neka nominuje pet novih blogera. Ovo je sjajan način da saznamo zašto pišemo, šta nas motiviše i kakav je to blogerski svet i da se još malo bolje upoznamo.
Mojih pet su nominacija:
A sad moji odgovori na Branina pitanja.
Zašto ljudi pišu blogove?
Nisam umela da odgovorim na ovo pitanje ni tog septembarskog popodneva, a nisam ni sada sigurna da sam bliža odgovoru. Zašto ljudi pišu blog? U velikom svetu blogovanje je davno postalo ozbiljan posao, a kod nas je većina i to velika još uvek u onoj neozbiljnoj zoni (mislim na finansijski efekat) ali i dalje pišemo. No, šta ja mislim zašto?
- Mislim da jedan deo piše da bi podelio svoje političke stavove.
- Jedan deo populacije piše da bi podelio recepte.
- Jedan deo piše zato što želi da podeli svoja dobra iskustva.
- Jedan deo piše jer mu ovo dođe kao neki emotivni ventil.
- Dobar deo piše nadajući se da će jednog trenutka da se desi čudo i da im pisanje od hobija postane neka vrsta zanimanja.
- Jedan deo piše jer su plaćeni za to.
Usput, mislim da je ovo i jedna vrsta voajerizma. I neka vrsta terapije. Čovek napiše šta ga raduje i šta ga muči, pretoči svoje emocije u reči. Tako, moje lično mišljenje jeste, da ljudi bloguju i da bi sebi dali oduška da bi sa nekim podelili i sebi olakšali, da bi čuli nečije mišljenje, ili jednostavno ostavili trag…
I, dalje, čitajući ove svoje odgovore ja nisam sigurna zašto ljudi pišu, i sad mi se ova ideja sa igricom još više dopada jer se nadam da ću i ja dobiti odgovor na ovo pitanje…
Kako sam počela da pišem blog
Odgovor je prilično prozaičan – pohađala sam neki seminar za nastavnike i jedan od zadataka bio je i da napravimo svoj blog i da napišemo post – nešto o svojoj pedagoškoj praksi. Napisala sam. I zaljubila se u blog. I počela da istražujem prvo raznorazne opcije za postavljanje blogova. Otvarala, zatvarala, selila tekstove, stavljala vidžete… igrala se. U jednom trenutku sam imala pet blogova s različitim nazivima, ali sa sličnom tematikom. I, tada sam shvatila da blogovanje za mene nije igra, da jednostavno volim da pišem, ali da sad svu tu lepršavost, čak aljkavost – jer sam se rasipala na sve strane, treba kanalisati. Tako je nastao Ritam dana (ime je vezano za Neogen, gde sam imala grupu koja se tako zvala). U početku nisam mislila da iko čita ono što postavim. Mislila sam, kako među ovoliko ljudi koji pišu da baš nekog interesujem ja. Onda su počeli da stižu prvi komentari i „lajkovi“. Onda sam ja počela da čitam određene blogove, da probiram teme i da pratim određene ljude. I dugo godina sam bila samo virtuelna Marina Majska (u početku sam bila anonimna, ali vremenom sam poželela da svet sazna ko se krije iza tog pseudonima). I tako je počeo moj blogerski put sa Ritmom. Dodavala sam rubrike, neke brisala, spajala, uređivala i sad sam već dosta dugo na ovoj formi i mislim da još neko vreme neću ništa dirati. I, naravno… moram da spomenem i svoj drugi blog – koji promoviše pozitivan stav prema životu i terapiju cvetnim esencijama Esencije za svaki dan. To je još jedna moja ljubav i s radošću vodim oba bloga. Mislim da postoji jedan broj ljudi kojima nešto znači ono što imam da kažem, da mi jedna grupa ljudi veruje i da zna da nikad ne bih napisala ono što ne mislim.
Šta me svih ovih godina i dalje drži u blogerskom svetu?
Ovaj se odgovor nadovezuje na kraj prethodnog. Mislim da postoje neki ljudi koji vole da pročitaju ono što napišem. Priče koje pišem su zaista odraz mog nekog unutrašnjeg sveta i tu dolazimo do one postavke – da proza nastaje kao nešto subjektivno – ali kad se još neko nađe u njoj onda dobija i određenu vrednost. Barem za taj krug ljudi. Ne želim ni da se hvalim, ni da pridajem sebi posebnu važnost, jednostavno… mislim da bi neki mogli da kažu – ovo kao da sam ja napisao/napisala i da zbog toga ponovo dođu do mog bloga.
A tekstovi koji se tiču života, rezultat su mog usavršavanja, učenja, iskustva. Često su moji tekstovi inspirisani onim što se zove zdrav razum – i neka vrsta laičke psihologije, jer nije nam uvek potrebno da idemo kod specijaliste, nekad je dovoljno da pročitamo neku toplu reč, da čujemo da i neko drugi misli kao i mi, da nije strašno kad smo pomalo tužni, da nije sramota patiti i biti u minus fazi, da postoje neki jednostavni način da se „podignemo“ i vratimo u harmoniju sa sobom i sredinom. Da je nekad šetnja i razgovor sa prijateljima, partnerom, roditeljem delotvoran. Da zaista postoje znakovi pored puta i da treba da naučimo da ih prepoznajemo. Da budemo otvoreni prema svetu i da verujemo u sebe čak i kad je teško. Pošto se bavim i terapijom cvetnim esencijama volim da pišem o tome i da posavetujem ljude koje su to emocionalne oblasti i koje esencije pokrivaju i kako nam mogu pomoći. Nikad ne savetujem ljude da ne idu kod lekara, nikad ne savetujem, nikad ne zagovaram nešto što može biti štetno, nikad ne promovišem sebe tako da sam bolja i pametnija od bilo koga.
Znam da je velika odgovornost pustiti reč u etar i da je svako odgovoran za ono što napiše. Znam da ko visoko leti – u jednom trenutku zaboravi koje su to visine do kojih se može bezbedno – i da se nakon toga pada. Dugo sam mislila da ne umem da se samopromovišem, ali, to nije istina, umem, ali ne želim, jer se uvek setim onog što su me i baka i mama učile – nemoj da se sama hvališ – jer ko se hvali taj se kvari. I tokom ovih godina na ovom virtuelnom nebu mogu reći da je to prilično tačno. Videla sam mnoge koji su u trenutku bili zvezde, a onda jednostavno u svemu tome sagoreli. Videla sam i one koji su umeli da se časno povuku ali i one koji su počeli da brljaju ne bi li ostali u „igri“.
To je dobra lekcija koja me je, između ostalog, učila i strpljivosti. Ne žurim nikuda, ne takmičim se ni sa kim. Jednostavno uživam u svemu ovome i zato sam još uvek tu, u ovom blogerskom svetu. Tu sam i zbog ljudi koje sam preko blogova upoznala i koje smatram svojom virtuelnom porodicom. Ovde češće neko primeti kad vas ima ili nema… kad ste dobro ili ste u krizi. Ovo je jedan poseban svet, u kome ne bi trebalo da bude ni sujete ni takmičenja, i sve dok bude tako i dok meni bude ovako lepo biću i ja u tom svetu.
Drugari, nadam se da će nas ova igrica još malo približiti i da ćete uživati u pisanju i samopreispitivanju u ovim sivim jesenjim danima!
0
Leave a Reply