Uticaj telefona odrastanje moje generacije

telefonNaš prvi telefon dobili smo kad sam imala 15 godina. Dobar deo Novosađana ga je već odavno imao, a Petrovaradinci su ga nekako sukcesivno dobijali. Starosedeoci, oni što rade u pošti, oni koji imaju nekog ko radi u pošti, oni koji su ažurno podnosili zahtev za priključak. Mojima, izgleda nije bilo baš nešto važno da i u našu kuću stigne isti. Škola je bila blizu, pa su mogli da skoknu do iste da provere kako učimo. Drugari su nam živeli na 200 metara u krugu pa nas je bilo lako naći. Bake i dede su još bile relativno mlade i zdrave. Sa posla vas nisu svaki čas zivkali zbog kojekakvih besmislica. Znalo je kad vam je radno vreme i kada su sastanci. Kod lekara se nije zakazivalo, čak ni kod specijaliste.

Kad ste hteli da vidite svoje drugare vi ste odlazili do njih.

  • Kuc, kuc, da li je Maja kod kuće… 
  • Jeste… Maaaaaaajo… traži te… ili Nije, da joj kažem da si je tražila? Gde može da te nađe?

I ja kažem da idem kući ili recimo da ću biti u parku kod škole do 6… i Maja… ako stigne pronađe me tamo.

Ako smo hteli da posetimo rođake, a mi se lepo obučemo, sednemo na autobus (ako smo išli bez tate) i odemo do njih. I uvek je neko od familije bio kod kuće. Pa ako su ovi ostali tu negde u krugu od 200 metara taj prisutni ih pronađe. A, ako nisu, mi malo posedimo, popijemo čašu vode, soka i kafu, i nazad kući. Barem smo malo prošetali.

Postojale su i telefonske govornice u gradu, ali njih smo retko koristili. Nekako, sve se moglo i bez zivkanja.

telefon kabinaI… postojale su one čuvene telefonske kabine u poštama. I svaka pošta, pa i ona najmanja je imala barem jednu kabinu. Pa dođete u pošticu, a službenica vas pita koga zovete. Pa vi kažete. Pa sačekate na red, uđete u kabinu i u nekoliko reči izreferišete onom koga ste zvali – da ste dobro, da je sve u redu, nekoliko zanimljivosti razmenite, pozdravite se i kraj. Pet-deset minuta i gotovo.

A otkuda mi uopšte ideja da pišem o fiksnim telefonima? Pa – setih se kako sam u detinjstvu vežbala strpljenje. Moje detinjstvo je vezano za baku i dedu (mamine roditelje) koji su brinuli o meni maltene od rođenja, ali ni jednu bitnu odluku nisu donosili sami – tj. bez dozvole moje majke. Tako bi se svaka moja ideja o nekoj avanturi u startu razvodnjavala na sledeći način:

  • Nađmama, mogu li na bazen/u Bačku Topolu/u bioskop…?
  • Ne znam, moraš da pitaš mamu…
  • Ali mama je 100 km daleko.
  • Zovi, pa je pitaj…

A to je značilo – sačekaj do sutra. Idi do poštice, koja je više od 2 km udaljena od bakine i dedine kuće, sačekaj u redu. Kad dođeš na red, zovi komšinicu tri kuće udaljenu od naše u Petrovaradinu, zamoli je da ode do mojih, pozove moju mamu, a ja ću zvati ponovo za pola sata. To znači da komšinica mora da ostavi sve što je tok trenutka radila, da ode po mamu. Pa onda mama ostavi sve što je radila, odlazi do komšinica, usput joj se izvinjavajući što je ovako uznemiravamo (nema veze… deca su to… tešila bi je komšinica). Pa bih ja zvala ponovo, i molila Boga da su se njih dve već vratile, da dvojnik nije zauzeo vezu i da je mama dobro raspoložena.

U suštini, znala sam da će mi mama dozvoliti sve što je budem pitala jer je znala da je ovo zivkanje više pedagoška mera nego bakina nesigurnost u lične odluke. Ipak je baka mamina mama :) Znala je ona da baka u startu stopira svaku moju nebuloznu ideju jednim ne može. A čim bi stvar stigla do telefona, to je samo samo bila poruka za mene – ako nešto stvarno želiš, želećeš i sutra a ako želiš i sutra onda i treba da uradiš. I da ću paziti na svoje ponašanje jer ako nešto zabrljam moja želja sledeći put neće ni stići do tačke – pitaj mamu.

Naravno, u to vreme ja sam imala između 10 i 13 godina… I sve je imalo neki drugi smisao. Potpun. Jer bejahu to moje prve lekcije iz oblasti koje danas skupo naplaćuju na seminarima.

Naučila sam da kad nešto jako želiš treba da se trudiš da ti se želja ostvari.

Da dobro razmisliš o svojoj želji – jer kad jako želiš ona se ostvari.

Da je jutro pametnije od večeri.

Da cenim ono što dobijem.

I, da kad mi dopuste da nešto uradim, znam da me niko neće zivkati ni proveravati ni gde sam ni sa kim sam ni da li ću se vratiti na vreme. Jer, dogovor se poštovao i znalo se da svako pravo koje ostvarimo nosi sa sobom i odgovornost.

I, tako… setih se ja fiksnih telefona, prvih lekcija iz „laičke“ psihologije i pozitivnog vaspitanja i odrastanja, setih se da se znalo šta je čije pravo a šta obaveza. Setih se…

Ne beše tako davno, a danas su sve to prevaziđene stvari…

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (8)

    1. Hvala! Draga Milice, vidim po komentarima na FB da ga razumeju svi oni koji su imali slično ili isto iskustvo. Ne mogu uvek svi tekstovi da budu podjednako „lepljivi“ za sve, ali mi ovo razumemo i zato se razumemo!!!

  1. Interesantan i dirljiv tekst jer podseca na to neko vreme pre mobilnih telefona, vratilo me malo nazad.

    Interesantno je i doba u kome zivimo, imamo prilike da prodjemo kroz tu tehnolosku evoluciju, telefona, interneta, jednog i drugog u jednom, itd.

    Osecam da ce ovako neko u buducnosti pisati i o prvim mobilnim telefonima, prvim sms porukama, polifonim melodijama itd.

    Osudjeni smo na to da stalno istrazujemo i razvijamo razlicite tehnologije, da menjamo svet i da svet zauzvrat promeni nas. Ima to i dobrih i losih strana, koliko god osecali setu ka proslom vremenu, u neku ruku smo ipak zahvalni sto zahvaljuci novim tehnologijama mozemo lakse obavljati toliko toga.

    Ali uvek se treba secati kako smo dospeli dovde gde smo i gde bi hteli da stignemo. Zato su ovakvi tekstovi i potrebni.

    Pozdrav

    N

    1. Poštovanje Nikola! Dirnuo me je vaš komentar, toliko opsežan, kao recenzija za moj tekst. Zahvalna sam vam na ovome i u potpunosti se slažem sa vama. Ni jedna generacija, kao neke naše, nije prošla toliko „epoha“ u jednoj i nije se ni u jednoj sve tako naglavce promenilo – od toga da smo rođeni bez, takoreći, i jednog čuda tehnike, pa krenuli sa crno-belim televizorima, a stigli do… više ni sama ne znam šta sve postoji! Naravno, i nekom će ovo jednog dana biti dobra stara vremena.

      Pozdrav i vama!
      M.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.