3,74

Priča je kratka, taman koliko treba od Dunavskog parka do Dačmana. Prečicama. Koliko treba kiši da spere ostatke dana i mojoj imaginaciji da posloži reči u neku smislenu celinu.

U srednjoj školi sam bila relativno loš matematičar. Ne zato što nisam znala, imala sam pet do kraja osmog razreda. Jednsotavno, više je nisam učila. To jest – za mene su izgleda u tom periodu 1 i 1 prestali da budu 2. Jer to je školska matematika za mene bila. Unapred poznat rezultat. I manje više nepromenljiv put kojim se to tog rezultata stiže. Posebno kad vam Mašinka predaje matematiku.

To ne znači da na nisam radila domaće zadatke. To ne znači da se nisam svim silama trudila na pismenim proverama. Radila sam onako kako sam ja mislila da treba. Nakon pismenog nikad nisam upoređivala rezultate s drugima. Jer, obično nisu bili isti kao moji. A, nekako sam živela u ubeđenju da će jednog dana Mašinka doći i reći da takav pismeni zadatak još nikad nije videla. I tako genijalno rešenje.

Bilo je i meni jasno da rezultat 3, 74 nije uobičajeno rešenje jednog srednjoškolskog zadatka. Da je 1/5… ili 3, 50 očekivano. Ali sam se nekako nadala da će jednom i ona da iskoči iz šablona, iz kičerice :) da će napraviti štos i zbuniti sve one koji baš te tako logične rezultate očekuju i da će, barem jednom da stigne matematička pravda i nas maštovite kreativce. Ili barem mene. Zato sam slušala samo dok je prozivala petice. Nadajući se da će ta nagrada jednom biti i moja. Ali nije. I sada kada ja delim neke ocene svojim đacima nikada ih ne ređam od 5 pa nadole. Jer, surovo je to. I nepravedno. Ili tako nada duže živi.

Moj svet je izvan pravila. 

I nije uvek lako živeti tako. U svetu gde se uvek očekuju matematički rezultati. Tačni, precizni. Pesnik u duši. Narativni kreativac. Kreativni stvaralac. U svojoj prvoj mladosti nisam imala vremena da se posvetim izučavanju tog čarobnog sistema. Koji je divan. I beskrajan. Lako sam odustajala od sati i sati vežbanja. Jer su me vukle neke druge stvari. Od tačke a do tačke b sam stizala brzo, ali bi mi odjednom u vidokrug uletala jednačina s mnogo nepoznatih i jurila sam da je rešavam. Na svoj način. Bez pravila. No, druga je i duga priča. Moje odrastanja nije imalo kruto postavljene granice – odrastala sam na jednoj jedinoj rečenici koja je bila i jeste i dalje moj moto – da sve što radim sebi radim. Samo su se godinama menjali okviri. A to sebi je uvek imalo u podtekstu – roditelje i sestru, i posle one koji su u tom mom mikrokosmosu.

Tako da se od večeras fotografija koja ilustruje ovu pričicu zove 3,74. To je kroz ritam kiše moj zaključak večeri. Bila je deo izložbe i kao i na časovima matematike ja sam verovala da će osvojiti neku nagradu. Da će neko gledati stvari iz nekog drugog ugla. I, utisci nekolicine ljudi koji su rekli da im je bila drugačija, interesantna i da su možda tipovali na nju, za mene je taj drugi ugao.

Na konkursu su sve fotografije bile zanimljive. Da li bi ih ja drugačije ocenila i rangirala? Bih. Ali, upravo to je lepota umetnosti. Što uvek postoji mogućnost da rezultat bude magičan. Da vas iznenadi. Taj faktor sreće. Ili sklop ljudi kojima se dopadaju stvari koje i vas obaraju s nogu.

Ja sam se večeras vratila u svoje srednjoškolske dane i podsetila se gde sam i kad u potpunosti definisala koji je moj put i sa čim ću čitav život da izlazim na kraj. Još tada sam znala da je moj svet predodređen subjektivnim viđenjem stvarnosti. Da ću srce nositi na dlanu i biti spremna da budem i duboko povređena ali i istinski srećna. Da nikad neću znati šta se na kraju od mene očekuje – ali da ću čvrsto grliti upravo taj put duše. Da sa mnom neće biti lako, ali da će biti lepo. A, to je za jednog kontrolfrika najteži put…

Nisam dobila nagradu.

Ali sam pobedila. Svaki put kad srce pružim pred javnost, i kad prihvatim da deo mene bude svima dostupan ja sam pobednik. I to pokušavam da naučim sve one koji  deo svog života proputuju sa mnom.

To nije samo moja pobeda već svih onih koji se osmele da izokrenu dušu. I da se nadaju da će se tih 3, 74 jednom ipak poklopiti sa zamišljenim rezultatom.

3,74 Merima A.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (9)

  1. Rekoh da kažem nesto što ipak neću reći.
    Umesto toga samo kažem da mi se dopao tekst. Baš.

  2. Volim tvoje priče, način na koji ređaš rečenice u koje pakuješ svoje misli, pa i mislim baš tako, kako putokaz utireš <3
    Odmoriš me.
    Ponekad rastužiš.
    Učiniš srećnom.
    Posebnom.
    Ali, nikada, nikada me tvoje pisanje ne ostavi ravnodušnom.
    Dušo mila i draga :-*
    Danas mi je baš ovakva priča bila potrebna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.