Kako da me ne prepoznaju u stereotipu

Ljudi nas cene onoliko koliko mi sebe cenimo. To nije velika mudrost, ali s vremena na vreme me neki tekstovi i neke izjave ubede da baš i nije uvek tako. Nisam primetila da i jedna profesija u ovoj našoj zemlji toliko lošeg i obezvređujućeg o sebi piše koliko oni koji rade u prosveti.

Kako prepoznati prosvetnog radnika?

Kako prepoznati prosvetnog radnika u prodavnici?

Kako prepoznati prosvetnog radnika na odmoru?

Kako prepoznati prosvetnog radnika u svemiru?

Preterujem, znam, ali tako ja doživljavam i sve te tekstove i urušavajuće napise o ovoj časnoj profesiji. A ko ih piše i plasira? Ne neko sa strane već prosvetni radnici, sa ne mogu da dokučim kojom namerom.

Da se razumemo, oni koji me poznaju, znaju da sam i ja prosvetni radnik. I iz ugla prosvetnog radnika i pišem ovaj tekst.

Prvo, sami smo birali ovaj posao, a time i sve što ide u paketu sa poslom.

Drugo, plata u prosveti nikad nije bila reprezentantivna, i ako je neko u svoj posao razočaran zbog novca, neka ide tamo gde ga ima više. Ne kažem da naš posao ne bi trebalo da bude više vrednovan, ali ne treba da zbog novca sami sebe omalovažavamo. To se rešava na drugi način, ali to nije poenta ovog teksta.

Treće, onaj ko nije osetio sebe kao predavača, kao nekog ko je odgovoran za stasavanje mladih bića, za njihovo oblikovanje i obrazovanje, taj ne treba da je tu.

Jeste ovaj posao težak i odgovoran.

Jeste prepun administracije.

Jeste plata tolika kolika jeste.

Jeste odgovoran.

Ali, sami smo birali da radimo to što radimo. Znam mnogo divnih kolega i koleginica koji su pošteno napustili prosvetu jer su hteli više. Možda i bolje. Ili nisu verovali u sitem. I ja ih izuzetno poštujem.

Zašto ovo pišem i šta je poenta, pitate se, verovatno, od početka teksta?

Poenta je da me svaki put kad pročitam jedan od tih samosažaljivih tekstova „uhvati“ socijalni blam – i želja da vičem – ne, ne stavljajte je u ovu grupu.

Poenta je da to što neki prosvetni radnici ne idu na godišnji odmor nije problem samo prosvetnih radnika, već većine u ovoj zemlji.

Poenta je da se administracijom bakću i ostale profesije.

Poenta je da je većini ljudi danas teško i da se takvim tekstovima uvek promaši poenta.

Ne želim da me neko sažaljeva.

Ne želim da kukajući tekstovi budu slika prosvete i svih prosvetnih radnika.

Želim da pričamo o pozitivnim stvarima i pozitivnim primerima iz prakse.

Da aktivno menjamo i unapređujemo struku.

Da iznalazimo način kako da nam svima materijalni položaj bude bolji.

Da motivišemo decu da uče, roditelje da sarađuju sa onima koji predaju njihovoj deci.

Da i dalje, kad izađem među svet, vidim predivne osmehe sve one dece kojoj sam predavala (neki od njih davno nisu deca), da se radujem kad sretnem svoje sadašnje đake, da im budem pozitivni, dostojanstveni primer, a ne da me sažaljevaju.

Želim da se ogradim od svih loših i deprimirajućih napisa o ovoj divnoj profesiji.

Želim vam prijatan dan i poštovanje i samopoštovanje.