Ušuškani vikendi. Davno zaboravljena kategorija. Petak, posle posla ulazim u autobus i u tom trenutku ostavljam sve iza sebe. I račune, i ko je šta rekao i obaveze koje predstoje. Zatvaraju se vrata autobusa i krećemo ka Novom Sadu. Gledam kroz prozor, onaj čarobni deo između Karlovaca i Petrovaradina, s one strane prema Kovilju. Koviljsko-petrovaradinski rit. Ptice se vraćaju. Drveće je golo, nebo je još sivo ali one su tu. Skoro polovina nije nikuda ni išla, a veći deo njih svake jeseni ode, ali se vrati. Neko drvo, voda Dunava, neki ugao pod kojim sunčevi zraci padaju vrate ih svaki put. Gledam ih tako kroz mutno staklo autobusa i pomislim – tako su mi blizu – deli nas deo puta, pruga i rit – a opet su dovoljno daleko – jer šta ću ja u njihovom svetu? Dovoljno je da znam da su tu, da se vraćaju. Zatvore jednog dana vrata onog drugog kraja sveta i bez osvrtanja dođu kući. Znam nije njihov dolazak izlet – dug je to put, ali nekako mi je utešan taj njihov povratak. Umirujuć mi je i čitav rit – drveće, voda, ribe, ptice, nebo i sunce. I mir.
Poput ušuškanog vikenda. Ostavljam sve dnevne događaje iza sebe onog trenutka kad autobus zatvori svoja vrata. Iskrcam se na novosadske ulice poput ptice selice. Obavim sitan pazar, unapred osmišljeni ručkovi za dva dana, unesem u kuću-gnezdo. Ušuškani vikend.
Davno zaboravljena kategorija. Telefoni samo za dobre vesti. Knjige u kojima uvek pronađem neki biser ako dovoljno zaronim. Lenja jutra, sunce koje zagrebe po prozoru, a ako je i ono na vikendu, zamoli kišu da kucne na isti. Dobro jutro, ljubavi.
Dan koji protiče lagano. Nije ovo samo kraj nedelje. Ovo je i ostrvo na kojem smo se osamili. Zasviraj nešto, ti to tako dobro radiš. Dan lagano protiče, jedan lep dogovor za mart se privodi kraju ovog vikenda. U laganom ritmu. Poput muzike iz druge sobe. Poput zvuka gitare na ovom ostrvu za dvoje.
Zaboravljamo rituale iz detinjstva. Zaboravljamo ono što nas je nekada činilo srećnima. Subota, pijaca, kafa sa dragom osobom, izlet na Frušku goru. Nedelja samo za najbliže. Božji dan. Bezbrižan. Opušten. Knjiga pročitana za vikend. Odgledan film u bioskopu.
Ušuškani vikend. U petak zatvorena vrata. Sve ono što nas je do tog trenutka vuklo van koloseka ostavljamo iza tih vrata. Neke stvari će do ponedeljka svakako postati prošlost, neke će se razblažiti, neke ćemo opet lakše sagledati posle ovog ptičijeg vikenda.
Sećate li se kad ste poslednji put proveli ušuškani vikend? Kada ste u svoje gnezdo uneli samo boje voća, povrća, mirise hleba i mleka? Kada ste sebi priuštili dugo ispijanje kafe, bez vesti, bez preračunavanja, kalkulisanja, balansiranja?
Svet neće stati ako mi usporimo. Ako, poput crne lunje, jedne od ptica u onom ritu, odlutamo od svakodnevice. U vikend. Ušuškan. Uz dobru knjigu i nežnu muziku.
Ponedeljak i povratak na kopno čekaju, svakako. U ponedeljak ću ponovo proći pored rita i videti ptice. Na istom mestu. U istom poslu koji vekovima ponavljaju. U ritualu zvanom život. U ptičijem ritmu. Lagano, ali uporno. Jednog proleća golub je na našoj terasi napravio savršeno gnezdo od žice. Dan po dan donosio je u kljunu po parče iste, savijao je i uplitao. Kljunom. Uporno. Bez pogovora i kukanja. Radio je to za sebe i porodicu. Za ono što se zove život.
Zašto vam pričam o pticama?
Od njih možemo mnogo toga naučiti. O odlascima i vraćanju. O snazi i kreativnosti pri pravljenju doma. O upornosti i strpljenju dok sede na jajima i čekaju mlade. O učenju kako iskoristiti vetar, kako raširiti krila i odlučiti se na ostanak ili put, zavisi kako je zapisano. O beskrajnom miru i saglasju sa prirodom.
Ušuškajte i vi ponekad svoje vikende. Učvrstite gnezdo i nađite mir u sebi. Ugodite sebi i svojoj porodici, iskoristite svaki dobar vetar i sklonite se kad prejako zaduva. Ovo su sada ptičija vremena. Treba im se prilagoditi...
0
Leave a Reply