Idemo dalje. Još malo pročešljavanja jedna plavuše. Moram da počnem vezama – rekoh vam prošli put da mi je mnogo insprativna mlada psihološkinja Jelena Pantić. I juče sam šerovala njen tekst o njenom najvećem izazovu. Moja draga prijateljica Biljana NM je odreagovala na ovaj tekst i napisala sjajnu belešku na svom profilu – i dok sam je čitala (Biljini komentari su uvek lepi, topli, zdravorazumski, jednostavni i valjda se zato ljudi u velikom broju i okupe da komentarišu), znači, dok sam čitala pade mi na pamet nešto treće, a u vezi je sa oba teksta. O tome ko se čime bavi i da li je škola i diploma uvek merodavna. Ili, da li je to što je neko nešto završio dovoljan garant da će biti dobar u nečemu.
Zašto mi je to palo na pamet? Znam mnogo ljudi koji su završili fakultet i zaposlili se u privredi. Radili godinama, nekad i decenijama, pa onda kako su firme počele da propadaju, oni počeli da se zapošljavaju u školstvu i zdravstvu. E, sad o zdravstvu ovom prilikom ne bih, ali bih malo o školama. Ako se dotična osoba bavila nečim što je usko u vezi sa strukom – to je benefit za školu – ukoliko je neko inženjer, arhitekta, medicinar, psiholog – pa se iz primarne struke prebaci u nastavu on će svojim iskustvom samo unaprediti nastavni proces. Preneće konkretno znanje iz struke i to na neki način dođe i kao dodatak praksi. No, ako je neko godinama radio posao koji apsolutno nema veze sa onim što je studirao, ako je prošlo više od decenije od kad je završio studije jezika, recimo, ili psihologije, ili medicine – a nije se bavio ničim sličnim – jednostavno – imam utisak kao da tu materiju više ni ne zna toliko dobro da bi sa moralnom odgovornošću stao pred decu. Ili ja to tako mislim.
No, kakve sve to veze ima sa mnom i padanjem nekih misli na um? Pre nekoliko godina sam krenula na strukovne studije posle kojih bi mi bilo dozvoljeno da se bavim terapijom duše. Predavanja su mi prijala jer su bila (verujem da su i dalje) kvalitetna, predavači sjajni, prija mi da učim, ali na, otprilike polovini, ja se samo jedno jutro probudim istinski preplašena – a šta će biti kad ja završim i počnem da radim sa ljudima koji imaju duhovnih i duševnih problema? Nisam ni jednog trenutka posumnjala da li ja do diplome mogu da stignem – ne, to se ni sada ne dovodi u pitanje – uplašila sam se slike – da preko puta mene sedi neko ko ima jako ozbiljan problem a ja nisam dovoljno iskusna da ga rešim. I jednostavno mu kažem, dobro, to je sve za ovu nedelju. Vidimo se za sedam dana. Još više me je uplašila činjenica da su sa mnom učili i ljudi koji nemaju ni osnove pedagogije, psihologije, rada sa ljudima, nemaju ni licencu jednostavno dozvoljeno im je da završe nešto jer imaju preduslov – visoko akademsko znanje. I danima sam bila utučena. Na pola puta – hoću, neću – u razgovoru sa meni vrlo bitnom osobom iz oblasti rada sa ljudima ja skinem taj teret sa duše, dođem kući i obavim još jedan bitan razgovor- trebalo mi je i Sinišino mišljenje.
No, moja želja da budem od koristi, da pomažem, da radim sa ljudima i pružim im konkretnu pomoć je i dalje bila moja čežnja. Od toga nisam odustala. I nekoliko meseci nakon toga pojavila se floriterapija i škola floriterapije. I znala sam da to jeste moj put i da time želim da se bavim i da na taj način mogu da pomognem nekom ko sedne preko puta mene i poveri mi svoj životni izazov i želju da radi na sebi. Jer, imala sam pored reči i konkretnu remediju u obliku cvetnih esencija.
Pre nekoliko godina bilo mi je čudno kada sam na nekim stranim sajtovima za posao kao uslove koje treba ispuniti nalazila više stavki iz neformalnog obrazovanja. Nama je tada u glavi bilo da je jedino fakultet merodavan i da samo oni sa tom diplomom mogu da se zaposle. Onda je svet ušao u koncept celoživotnog učenja, a mi za to nismo ni čuli. Onda se taj koncept pojavio i kod nas, ali se još uvek nije do kraja upelcovao. Mi smo se, kao država, najviše zadržali na prekvalifikaciji, i na obukama koje se pohađale na narodnim univerzitetima, ili radničkim univerzitetima. No, kako su i oni nestajali, počele su da se javljaju strukovne škole, seminari, kursevi, obuke i ja ih sve mnogo volim.
Jedino na šta bih ovde skrenula pažnju jeste preplavljenost tržišta jer sad svako može sve – te je bitno da proverite ko su predavači i šta sa tim posle možete da radite ukoliko se obučavate radi posla. No, ako imate vremena i malo novca krenite na obuku iz oblasti koja vas zanima. Naučite ono što ste oduvek sanjali ali niste mogli, smeli, nisu vam dali… Naučite neku novu veštinu, obnovite znanje jezika, uložite u sebe jer vi ste sami sebi najveća i najbolja investicija. Ja se već spremam za mart za jedan divan seminar, ali o tom potom.
Odužih, malo… ali jednostavno, češljanje nekad ume da se oduži. Kao što reče pesnik -nisam mislio da su diplome… i bio je u pravu, ona presudna životna stvar – jer samo ono što je u nama deli nas od toga da li živimo kao prosjak ili kao car. Mislim na stanje duha i na istinsku radost življenja.
http://youtu.be/vUFoYpe4W3I
0
Leave a Reply