A neko nikad ne pročita…

Budem tužna, ponekad, što moje priče ne stignu do nekih ljudi.

Moj tata bi rekao… a neću da vam kažem…

Mama, ona bi rekla isto to, samo na drugačiji način. Kada bi čitala…

Neki dragi ljudi koji su od početka verovali, nisu na virtuelnom nebu pa samo mogu da zamislim njihovo – jesam li ti… :)

Neki su na nebu pa ako je onako kako verujem oni sve moje priče već odavno znaju.

Neki ih ne čitaju jer ne znaju ni da ostavim poneki trag ovde.

Neki ih čitaju, ali kao da ih ne čitaju… jer smo iz istog sela (ono o prorocima…)

Neki ne čitaju, valjda čekaju da postanem neko za dobar za citate.

Neki ne čitaju, a njihovo nečitanje me rastuži – jer su moje reči ono što su kape i šalovi nekih koji umeju, možda korisnije, da koriste prste i praktičnije da poklone nekima.

Ne umem da štrikam. Skuvam ručak pun ljubavi, nekad i umesim nešto, ali moje tvorevine su rečenice protkane  dušom. Kad oni koji bi moje reči trebalo da nose kao nakit oko vrata ili kao šal protiv zime ne pročitaju, to nekako bude kao da mi svaki put oparaju po red od štrikeraja.

A možda nekad i ogrnu nešto od ovog ovde i tajno pronesu kroz izloge srca ali ja to ne znam. I ne verujem u podrazumevanje – verujem u reči. Verujem u ohrabrenje da ih je barem nešto ponekad ugrejalo.

Zato hvala svima onima koji čitaju i kažu. Ja ću i dalje da štrikam, i zamesim koju a ko nađe za radost da se posluži, samo neka se osmehne. Da znam da je prijalo.