Neka padne sve što padu je sklono… zbogom brodovi moji

6316ea6c3b0403208d4b68668ac7498bJesen stiže, dunjo moja. Jesen stigla, sa njom mnogo što šta pada. No, ono što me vodi poslednju deceniju, u šta   čvrsto verujem jeste da sve što padne može i da se podigne. Sećam se, jednom davno, laka digresija, kada sam pričala sa ženom koja se  bavila nečim što tada nije imalo ime – danas se zove, recimo NLP, sećam se, rekoh, da sam u jednoj priči sa njom rekla da bi trebalo da izgubim nekoliko kila.

O… ne, ne, nikako tako da kažeš, povika ona. Sve što izgubiš ima i da nađeš. 

Dobro… da smmmršavim… može?

Ali, već tada mi u glavi zazvoni njen glas – onda ćeš posle da se ugojiš

Pa šta da kažem?

Reci, da planiraš da redukuješ…

I, od onda ja redukujem, s manjim ili većim uspehom… ali to je bila prva praktična lekcija i prva korisna lekcija iz „manipulacije“ rečima.

Rekoh, stigla jesen, juče, onako zaozbiljski, ne samo na papiru – pala kiša, sa moje lažne bugenvilije opalo lišće, pašće i sa nekog drugog lažnog drveća, pašće i sa onog pravog, ali kako padne tako će i da naraste. I ona kiša, pretvoriće se u neko isparenje.

Čitam statuse po FB – padaju maske – ljudima vidim oči. Navući će ih ponovo, čim shvate da su se razgolili previše, ali do tada, uživanje je čitati iza štiva. Jesen otkriva ranjiva mesta. Postajemo osetljivi, i ako u svemu tome uspemo, makar da prepoznamo da smo ranjeni, da negde boli, i da nam treba lek pad je imao svoju svrhu. Ako pružimo ruku onom ko treba da nas podigne, dobro je. Jer, ruka neka uvek čeka, ali, nekad smo isuviše izranjavljeni da bismo toga bili svesni i grebemo tako po tlu, grebemo, krvarimo prste, postajemo zluradi, puni obesti i ostrašćenosti. Postajemo vukovi jedni prema drugima. Samotnjaci. Skupljeni u neprirodne čopore. S jednim ciljem – da zajedno ujedamo bez reda i poretka u ubeđenju da ćemo se tako zaceliti. Ali, čopor nije celina.

Oktobar je počeo s mnogo snova. Ja ih retko pamtim, ali ovaj put (nije to baš samo od sebe došlo, ali to nije tema) sanjala sam toliko živopisno i lepo, čak i stvari koje u suštini nisu uvek lepe, da mi se ni budilo nije. I onda jednog jutra, shvatih da je došlo vreme za redukovanje nekih stvari. Hajde da to nazovemo tako. Da napravim veliko čišćenje. Zato i nastaje ovaj tekst. Da vidim gde sam bila pre i kuda plovim.

Osećaj zaglavljenosti muči me već duže vremena.

Reči izlaze u kratkim formama.

Jedna ideja je do večeras čekala da počnem realizaciju.

f5348823b91808ffa68b46422afd32e9Shvatila sam da nisam vuk, ili bolje rečeno, ne želim u čopor.

Neki su u mojom pričama prepoznali da se opraštam od nekih snova. Da li je to lako ili teško, ne znam – jednostavno, podvući crtu i reći od ovog se opraštam i praštam sebi što sam verovala da je to moguće. Putujte. Hvala vam što ste bili deo moje iluzije, valjda je tako trebalo da bude.

Neki su prepoznali nove staze i smernice. Ka njima idem. Ali, razapeta, jer  stara sidra ne mogu u sebi da dignem, neki brodovi su ostali na moru. Mislila sam da su zauvek otišli, ali isplivali su kroz snove one, izgurale su ih nenadano neke slike – videh da su tu, ukotvljeni, brodice moje, zbog kojih treperim još uvek disonantno. Još uvek nisam celstvo.

Zato, počinjem da puštam brodove i praštam im što su bili toliko dugo tamo gde nije trebalo da budu. Praštam sebi što sam verovala da su otplovili, praštam sebi što nisam umela da prepoznam neke stvari. Opraštam što sam sve radila duplo, kao pod indigom, kao drugi primerak za arhivu. Pakujem sve to i dižem sidra. Neka plove brodovi. Neka nose sve što odneti treba.

Možda ću biti tužna jer umeju rastanci da budu takvi, možda ću biti ljuta, možda neko bude rekao –  to nije ona. Možda u jednom trenu to i neću biti ja. Možda će reći poteći u trenu prejako, kao i sve što dugo je pod naponom, možda će neko osetiti potrebu da ode, a neko doći bliže.

Puštam brodice. Jesen je. Voda mnogo toga nosi, pa neka idu i moje iluzije. Neka ide sve što sam davno dobila u paketu i čuvala ga jer sam mislila da jedino tako i može. A ne mora, i ne može. Neka plove, neka se pokrene voda, neka se krugovi preurede. Vreme je za promene. Vreme je za harmoniju. Vreme je da budem.

Jesen je, a ja puštam brodove niz vodu. Puštam i mašem sa svoje obale. Obala je daleka. Plovidbe neizvesno traju. Na obali ima mesta za moje ljude. Sve one sa kojima tvorim krug, u kome vibriramo na istoj frekvenciji. Na obali ima mesta za zajednicu. Pa neka sam onda i vuk. Neka onda jednostavno JESAM.

http://youtu.be/prTbDNJm2-8

fb-share-icon0

Comments (8)

  1. Sve je uvek moglo biti bolje i mnogo gore, a bilo je kako treba da bude.Pa eto, samo na putu od kuce do prodavnice postoji bezbroj nacina da zivot zablista i isto toliko da se surva u provaliju, pa opet…Cela vasiona balansira najbolje sto ume i svaki njen delic joj je vazan, pa i ti.I svaki tvoj korak je kraj necega sto je moglo da bude i pocetak onoga sto ce svakako biti.
    A ja…ne bih da odem, bicu tu.Bilo da si tuzna, ljuta ili srecna to si u svakom trenutku ti.

    1. Stjep, hvala ti. Znam da ćeš biti na obali i mahati brodovima koji odnose što odneti treba. Ako budeš tu, a bićeš značiće da je došlo vreme i za tvoje čišćenje, da idete vi, sa malog princez ostrva na novi nivo… Tvoj blog je već deo tog puta. Ja sam ooooooooooooduševljena i mnogo se radujem svakom tekstu kod tebe…

  2. Sve ima svoj kraj i svoj početak. Posle kraja uvek dolazi početak, neizvestan, ali nov. Ne volim krajeve, čak ni lepe,ali ih prihvatam, jer, uvek se nadam nekom nastavku, ali na drugi,bolji, uzvišeniji način. Ti si to ovde, ovim tekstom baš lepo, mudro objasnija i rekla kraj svemu što je završilo svoju ulogu u jednom životu i otvorila vrata za novine. Srećno! Svima koji okreću leđa svršecima i okreću lice počecima. :)

    1. Takav je period. Kad sam se vodila intuicijom tada je bilo najbolje – tako i ovaj put – jedan san mi nagovesti početak novog i pisaću jednom i o tome, samo se usmerih ka tome. Ali, prvo moram da počistim staro i poželim mu mirno more… :) Hvala ti Olja :*

  3. Ne znam da li zbog jeseni, ali mene malo u’vati tuga. A priča jaka i… na kraju ipak optimistična, jer otvaraš sebi neke nove puteve. Srećni ti bili.

    1. Hvala ti. Ti znaš da je moj stav prema životu optimističan, mada sam melanholik, i da je drugačije bila bih padu sklona… Ovo jeste jedna metafora onog što se dešava… I moj način da izađem. :) Idem na još dublji nivo čišćenja :D

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.